Obama pod vatrom kritika

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – U okolnostima kada je sve očiglednije da će, uprkos najavama da SAD komandu u libijskoj intervenciji uskoro prepuštaju saveznicima i da će u toj akciji zadržati samo „ograničenu ulogu”, ulazak Amerike u treći rat u jednoj muslimanskoj zemlji postaje i vruća unutrašnja tema.

Kao i ranije u sličnim situacijama, Barak Obama je postao meta verbalne vatre jednog broja kongresmena, republikanaca, ali i nekih iz redova njegove partije, koji smatraju da je prekoračio svoja ustavna ovlašćenja, jer za rat nije tražio kongresno ovlašćenje.

Najdalje je otišao demokrata iz Predstavničkog doma Denis Kučinić, koji smatra da je Obama načinio prekršaj koji je dovoljan razlog za pokretanje „impičmenta”, procedure opoziva. Ovako ekstreman stav nema međutim podršku, jer je Kučinić, koji je neuspešno nastojao da zadobije podršku svoje partije za predsedničku nominaciju 2004. i 2008, poznat kao političar koji lako (i neuspešno) priziva impičment: to je zahtevao 2008. i protiv predsednika Buša.

Reakcije kongresmena su u stvari samo eho ranijih sporenja istim povodima: ko odlučuje da li će Amerika s nekim da zarati (rat je po definiciji svaki oružani napad na neku suverenu zemlju). U ovom slučaju, dilema je i da li je pokriće Saveta bezbednosti bilo dovoljno?

Ova vrsta sukobljavanja zakonodavne i izvršne vlasti traje u stvari već više od dva veka, još od vremena Džordža Vašingtona. Nedoumice proističu iz ustavnih odredbi po kojima je objava rata u isključivoj nadležnosti Kongresa, ali je u isto vreme predsednik je vrhovni komandant, koji, prema modernijim tumačenjima, saglasnost za rat može da zatraži i naknadno.

U ovom slučaju, Kongres je, kako tvrdi Bela kuća, „konsultovan”. Obama je zatim ovoj instituciji posle početka intervencije, u zakonskom roku od 48 sati, poslao i pismo u kojem objašnjava prirodu i ciljeve američkog vojnog angažovanja.

Kongres je eksplicitno odobrio ratove u Iraku i Avganistanu, rezolucijama donetim 2001. i 2002, ali one nisu bile striktne objave rata.

Senator Ričard Lugar, republikanac iz Indijane, smatra da je predsednik trebalo da bolje objasni namere u Libiji. Njegova partijska koleginica Ileana Ros Lejtinen, sa Floride, pozvala je Obamu da se ovim povodom obrati zajedničkom zasedanju oba kongresna doma.

Kongresmen Hauard Mekoen, republikanac iz Kalifornije, predsednik Komiteta za oružane snage u Predstavničkom domu, izražava zabrinutost zbog „nedefinisanih ključnih političkih ciljeva” Amerike u libijskoj ekspediciji, i upozorava na rizik od „zaglavljivanja SAD u humanitarnoj misiji čiji dometi i trajanje nisu još poznati i u ovom momentu ne mogu da budu kontrolisani”.

Jedna od ključnih ličnosti u Kongresu, predsedavajući Predstavničkog doma Džon Bejner, republikanac iz Ohaja, smatra da su dosadašnja Obamina obrazloženja o razlozima za ulazak u rat bila nedovoljna, i daje neophodno da on pruži više informacija „o našoj misiji u Libiji kako da se ona ostvari”.

Glavne nedoumice ovde izazivaju Obamini učestali pozivi da Gadafi mora da ode, a da se pri tome ne predočava kako to da se obezbedi.

Predsednik ima, međutim, i one koji ga podržavaju. Među njima je i republikanski senator Ričard Darbin iz Ilinoisa, koji izjavljuje da je Amerika trebalo da se vojno angažuje protiv „okrutnog i brutalnog diktatora” kao što je Gadafi.

Zanimljivo je da mu je podršku pružio i prema njemu stalno kritičan „Volstrit džornal”, koji u današnjem komentaru poručuje da bi, da nije bilo intervencije, „Bengazi postao Obamina Srebrenica”.

U pozadini kongresnih gunđanja jesu i brige oko toga koliko će nova ratna avantura da košta. Prema analizi Si-En-Ena, SAD su samo za ispaljivanje krstarećih raketa„tomahavk”  po libijskim ciljevima potrošile 225 miliona dolara, znatno više od procene od oko sto miliona koja je dosad bila u opticaju.

Pošto se nametanje zone neletenja od strane Obamine vlade opisuje kao „zajednička akcija”, ovdašnji analitičari malo cinično konstatuju da je to „zajedničko” uglavnom američko. Od 124 lansirana „tomahavka” – samo dva su bila britanska.

Američki trošak uspostavljanja zone neletenja mogao bi da dostigne i 800 miliona dolara, a da njeno održavanje potom zahteva 100 miliona nedeljno, prema računu Centra za strateške i budžetske procene. Samo zamena jednog borbenog aviona, koji je pao, kako se tvrdi zbog mehaničkog kvara, koštaće između 100 i 150 miliona. Gorivo za sat letenja jedne takve letelice ispostavlja račun od 10.000 dolara.

Inicijativa predsednika Bolivije Eva Moralesa i nekih ruskih pojedinaca, kao što je Vladimir Žirinovski – da Obama vrati Nobelovu nagradu za mir koja mu je uručena početkom 2010 – ovde nije dobila iole značajniji publicitet.

M. Mišić