Zbogom moji Himalaji

Koračao je na visinama na kojima lete avioni, penjao se po najopasnijim, najpustijim planinskim vencima na Zemlji, tamo, gde bi, dok gledate ambis ispod sebe, svaki normalni ravničar dobio neizlečivi napad panike, Goran Ferlan meditira, prepuštajući se odblescima sunca nad provalijom.

Dve godine svog života četrdesetčetvorogodišnji Goran proveo je u bespućima Himalaja. Sada mu je dosta da obitava na visinama od 8000 metara. Letos je osvojio vrh Gašerbrum 2, ali je po povratku sa ovog negostoljubivog himalajskog "brdašca" propao kroz glečer zvani "ledeni vodopad" i visio na užetu u provaliji nekoliko časova. Izvukli su ga Pakistanci metodom "sveti bernar".

– Ležao sam na snegu, ponovo rođen. Posle ponoći stigli smo u bazu. Spakovao sam kofere i vratio se u Srbiju. Već sam dobio dva žuta kartona od Himalaja. Ne bih crveni – kaže alpinista koji je dva puta bio nadomak krova sveta. S nerazdvojnim partnerom Draganom Jaćimovićem, 2000. godine, našao se nadomak Mont Everesta, ali Ferlanu su promrzli prsti na nogama i sto metara od mesta koje sanjaju svi avanturisti sveta morao je da odustane. Izgubio je prste na levoj nozi.

Prošle godine došao je do 8400 metara, ali su ga opet promrzline sprečile da se upiše na spisak najvećih penjača današnjice, članova slavne kaste himalajskih iskušenika. Natovareni rančevima, povezani užadima i "dopingovani" kiseonikom iz skupih boca, mesecima se mrznu nad ledenim provalijama, spavaju u šatorima koji pod naletima vetra od 100 kilometara na čas lete kao plastične kese, jedu dvopek, hodaju na ivici žileta i vise nad ambisom, spremni da ih svake sekunde proguta lavina. 

Ali potpukovnik Vojske Srbije i magistar nuklearne fizike, bivši trkač ultramaratona, alpinizam smatra filozofijom. Čovek koji je, zajedno sa Jaćimovićem, upoznao Srbe sa Himalajima potiče iz kraja u kome je i tikva brdo. Iz Rume, varoši izmišljene da bi Sremci imali gde da odu na vašar.

Prvi put kada je odlazio u vrhove bio je vođen misticizmom planina. Njegov motiv nije bio sportski. Prvi put kad je poleteo ka ambisu, 1996. godine, legenda svetskog alpinizma Škotlanđanin Henri Tod, vođa ekspedicije u kojoj je Goran skinuo alpinistički mrak u Himalajima, opsovao ga je. I zbog Henrija, Goran je ostao zarobljenik Himalaja. Stari Škot već 30 godina oboleva od iste bolesti. Penjanje na Everest organizuje od 1989. godine, ima 60 godina, podseća na Šona Konerija natovarenog bocama kiseonika, s tim što ne ide u suknji na lednike.

– Henri je bogataš, pun kao brod. Ima milione, vodi najveće svetske ekspedicije na Everest. Penjanje na Everest je tako skupo da može da se poredi s formulom 1. Ali uzbrdo. Sto puta sam ga pitao: "Šta radiš u ovoj zabiti, čoveče? Idi kupi kuću na Bahamima, leškari u bazenu." Šta bi radio siroti Škot u bazenu? Da piše pesme? Da naručuje gajde preko kataloga? Da gleda Džemsa Bonda na Di-Vi-Diju?

Henri je izdržao na Havajima tri dana. Postalo mu je dosadno. Spakovao se i – nazad na Himalaje.

Henri provodi šest meseci u Nepalu, tri u Pakistanu, mesec dana je u Koloradu, gde trenira Toma Kruza na Suvoj steni. Svega pet dana godišnje provede u Edinburgu. Tri dana spava. I žena ga trpi. Doduše, trpela ga je. Razveo se nedavno.

Kao i Goran, navučen je na Katmandu, ludački grad u kojem se, kao u filmu "Bagdadski lopov", uskim ulicama gde nema kanalizacije krave šetaju slobodno, muškarci se drže za ruke, automobili idu u svim pravcima i smerovima, dvotaktne mašine dime, rikše trube, bicikli zvone, psi bez dlaka unezvereno trče i laju, žene trebe vaške deci,  nesrećnicima se starim, zarđalim kleštima vade zubi – ko pita za anesteziju – prašinčina pravi oblake, ne vidi se ništa dalje od tri metra, a sve vreme trešti budistička mantra: "Um mane padne hum".

Mantra huči i buči, kako bi sledbenike dovela do nirvane.

– Kako je život prost, a mi ga nepotrebno komplikujemo. Sretneš u planinama ljude koji su drugačiji nego nas dvojica. Drugačije žive, drugačije razmišljaju. Nisu materijalistički opterećeni kao nas dvojica. Doduše, sve manje mislim o tome. Ubiće nas trka za materijalnim dobrima. Želimo nova kola, želimo novu kuću – priča Goran. Kao da će uskoro zatražiti člansku kartu antiglobalista.

– Doguraćemo do 65. godine i pravićemo rekapitulaciju svojih života. Možda neću imati veću kuću od komšije, možda nikada neću biti general, ali sam bio na svim kontinentima, osim Antarktika – ispoveda isposnički mirni Goran svoj život, koji se kretao negde između meditacije i hevi-metala.

Hoće li Goran uspeti da zaboravi takve pejzaže, hoće li potisnuti iz podsvesti sećanja na tela davno izgubljenih alpinista koji se nisu vratili? Kad sunce rastopi santimetre snega, lednici otkrivaju svoje mračne tajne – zarobljena, savršeno očuvana smrznuta tela planinara koji kao duhovi opominju svaku novu pridošlicu da se češće gine nizbrdo, kad se spuštaš, kad koncentracija oslabi, adrenalin ostane, a ti misliš da si pobedio Himalaje. 

– Ali, kad posle preskačeš vojvođanske potoke i gađaš žabe, onda počneš da pričaš sam sa sobom i kažeš: "Cool..." – kaže potpukovnik, zategnut kao praćka.