Slaba zarada na opanku

Na sajmu turizma u Beogradu bili su predstavljeni i suveniri Srbije. Normalno, opanak je zauzimao posebno mesto. Zlatko Radosavljević iz Miloševca ih još radi na način kako se to nekada radilo samo što je starom opanku dodao i moderne opanke u obliku muških i ženskih sandala i mokasina.

„Đon je od teleće kože, a gornji deo se pravi od kozje opute“, počeo je priču Zlatko. „Sve se radi ručno pa je proizvodnja spora. Recimo, da bih uradio par sandala potreban mi je ceo dan. Do skora mi je pomagao otac, ali on više ne može, ostario je. Imam još dva majstora ali su i oni već prešli sedamdeset petu. Mlađi ne žele da uče ovaj zanat jer se slabo zarađuje. Cena sandala je od 2.500 dinara do 3.000 što zavisi od broja. Na kraju mi ostane oko 500 dinara, a to je za mlađe ljude malo. Za suvenir opanak treba više od jednog sata rada a prodaje se po ceni od 100 dinara. Što je još gore narod ima sve manje para pa i prodaja po ovim niskim cenama ide loše“.

Muku sa prodajom suvenira muče i oni koji su pobedili na konkursu za zvanični srpski suvenir koji je prošle godine raspisalo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Pobedila je ekipa iz redizajn studija „Štap i kanap” koja je tragajući za novom idejom došla do zaključka da je neverovatan uspeh naši sportista idealan da se pretoči u suvenir. Želja za igrom se najlakše sprovodi sa loptom kao rekvizitom pa novi suvenir Srbije predstavlja pet lopti iz različitih sportova spakovanih u domino kutiju.

„Sa ovim suvenirom išli smo na Svetski sajam turizma koji se prošle godine održao u Šangaju“, objasnio je dizajner Marko Crnobrnja. „Srbija je poslednji put bila na tom sajmu pre 110 godina. Prikazali smo dve verzije suvenira – klasični i ekskluzivni. U klasičnom paketu je pet lopti od sirove gume i košta 15 evra, a u ekskluzivnom je pet lopti pozlaćenih sa 24. karatnim zlatom i to košta oko 100 evra. Ovih dana nam iz Kine stiže 2.000 komada ali nam se pojavljuje problem prodaje. Prepušteni smo sami sebi. Nadali smo se da će taj proizvod naši političari darivati svojim kolegama iz inostranstva, da će klubovi biti zainteresovani za ovakav suvenir, da će se on naći na mnogim manifestacijama... Međutim, mi nemamo prave kontakte, ni u politici ni u sportu, pa će nam očigledno najteži deo biti da unovčimo našu ideju“.

Na sajmu turizma u Beogradu Turistička organizacija Smederevo prikazala se sa oko 70 različitih suvenira. Objasnili su da se od njihovih suvenira najviše prodaje bista i figura despota Jerine koju podjednako kupuju i domaći i strani turisti. Na njihovom štandu bilo je i podmetača, šolja, čaša, čuturica, blokova za pisanje.

Turistička organizacija Zaječar donela je suvenire koji se prave isključivo od prirodnih materijala. Tako je bili lepih futrola za flaše od jute, kao i kovčežića za nakit, ramova za slike od drveta. Posebno su interesantni bili sapuni od maslinovog i palminog ulja spakovanih u kartonske ili glinene kutije. Cena sapuna je bila od 100 do 450 dinara. Turistička organizacija Bor od suvenira donela je keramičke figurice seljaka i čobana, domaćih životinja, posuda a cene su bile od 100 do 1.000 dinara. Udruženje građana Radinost sa 25 članova predstavili su se sa etno motivima kao što su šajkača pepeljara, opanak svećnjak, pegla za peglanje kao kutija za nakit... Skupština opština Vlasotince i Društvo za očuvanje kulture i tradicije varoši vlasotinačke „Tamjanika” doneli su oslikanu grnčariju u obliku amfora, posude za nakit, držač za olovke dedovina kao zvaničan suvenir Vlasotince...

Na sajmu nije bilo posebnog štanda sa šajkačama, ali ih je bilo na pojedinim štandovima i vrlo brzo su se prodale. Kupuju ih uglavnom stranci i mlađi Srbi. Problem je što šajkače u Srbiji prave još samo trojica zanatlija.

Gordana Čanović