I globus je lopta
Novak Đoković je neplanirano dospeo do još jednog visokog nivoa: ubrao je poene u istoj igri kojoj su važan deo turneja posvetili Vladimir Putin i Barak Obama. Sva trojica su se, u razmaku od samo nekoliko dana,izvan njihovih zemalja i profesija, iskazali kao akteri –fudbala.
Iako su poznati po umeću i sklonostima ka drugim sportovima –tenis, džudo i košarka –najednom su složno prednost dali nogometu, uvažavajući valjda izreku da je on najvažnija sporedna stvar na svetu. Srpski as je sazvežđe kolega okupio u ekipu koja je utakmicom s lokalnim timom na Floridi, i pratećim događajima, sakupila 100.000 dolara pomoći postradalim Japancima. Nadigravanje mladih sastava Crvene zvezde i Zenita delovalo je više kao povod da se na beogradskoj „Marakani” ruskom premijeru priredi neka vrsta pozdravnog mitinga, kakav ovde odavno nije praktikovan. Američki predsednik se, pak, odvažio da zaigra fudbal među kariokama, doduše samo s mališanima iz favele Božji grad u Rio de Žaneiru.
Specifični angažmani, koji potvrđuju da je i globus lopta, izazvali su i specifične komplimente. Đokoviću je odato priznanje za sve izraženiji humanitarni polet. Među ruskim izveštačima se čulo, kako je javljeno, da su „prvi put videli oduševljenje dolaskom premijera” u neku zemlju. A pikanje šefa Bele kuće je doživljeno i kao simbolička potvrda njegovih reči da bi mnogi mogli da se ugledaju na veštine Brazila (u usklađivanju ekonomskog razvoja i socijalnih potpora).
U beogradskoj fudbalijadi ispoljila se i „slojevitost”. Delovala je donekle „opoziciono” jer ovde, takoreći bespogovorno, poduže vlada Partizan. A želja gosta da Crvena zvezda opet postane evropski prvak, neke je podsetila na okolnost da se 1991. ostvarenje takvog šampionskog sna na ovim prostorima podudarilo sa raspadom ondašnje nam države…
Prisećanja sežu i do poređenja raznovrsnih pokliča političkih navijača. Pomno se, na primer, dugo uzvikivalo „nek pokuša ko li smije odvojit’ nas od Zambije” da bi mnogima uspelo „odvojit’ se od Srbije”.
Napis o svetskim (ne)prilikama, počeo sam prikazom značaja najvažnije sporedne stvari, imajući u vidu da su mnoge najvažnije stvari, na raznim stranama, postale sporedne. I da politička suprotstavljanja, u nedostatku boljih rešenja, imitiraju fudbalske stilove –mahom ofanzivne, s mnogo šuteva, malo pogodaka, oštrih startova, pa i dodavanja lopte protivniku, da bi mu se posle otela za kontranapad.
Amerika je, tako, prepustila Evropljanima početnu ofanzivu na režim Muamera Gadafija, da bi im sada dokazivala kako nije dovoljan francusko-britanski tandem „špiceva”, već da se potrebna efikasnost može postići jedino ako NATO preuzme kapitensku ulogu. Ekipa ipak „hramlje”, jer joj je Nemačka otkazala učešće, i sebe (uzdržanim glasom u Savetu bezbednosti UN) transferisala u tim BRIK (Brazil, Rusija, Indija, Kina), u kome vidi široko polje za svoj izvoz. Ta petorka nije sprečila intervenciju protiv džamahirije, ali sada stalno „svira ofsajde” napadačima.
Medvedev i Putin su, istim povodom, odigrali dupli pas (jeste-nije „krstaški pohod”) koji Moskvi obećava poene (dok strani „arbitri” dosuđuju faul, zbog „ruskog profitiranja” u poskupljenju energenata podstaknutih dramama na proširenom Bliskom istoku) kakav god da bude ishod duela. Arapska liga i Afrička unija nastoje da loptu zadrže na sredini terena, tako da se obesmisle ofanzive i defanzive, i rivali privole da odustanu od borbe.
Naziru se i – pukotine u japanskoj „reprezentaciji”, dosad jednodušno proglašavanoj za najhomogeniji i najdisciplinovaniji sastav, koji je stoički odoleo pustošnom naletu zemljotresa, cunamija i nuklearnih kvarova. Sve su češće primedbe „publike”, proizlazi iz izveštaja, za „nedovoljnu efikasnosti” nacionalnog vođstva u vanrednoj situaciji.
U međuvremenu, niz ustrojstava praktikuje „politički fudbal”, kako se nazivaju prepucavanja stranaka ili biznismena čiji „šutevi” stvaraju sve veći broj „išutiranih”. Zbog toga sve češće “u teren upadaju navijači”
(demonstranti protiv saosećanja životnog standarda) negodujući što se ne igra za njih nego protiv njih. Posledice su: prekidi utakmica (tržišnih), smene „selektora” i „kondicionih trenera” (lidera i ministara), prenošenje „igre” sa stadiona (institucija) na „poljanče” (socijalni nemiri poput sadašnjih u arapskom svetu)…
U fudbalu je komplikovano samo to što postoji i drugi tim, odavno je primetio Žan-Pol Sartr. Ista neizbežnost važi i za politiku. Ali sada se prečesto ispostavlja da je njoj još komplikovanije: da sastavi pravi sopstveni tim, koji neće ni od sebe ni svojih podržavalaca ili saveznika praviti – „drugi tim”.