Dobra vila Televizija

Ništa nije vredno jedne dečje suze – rekao je jedan veliki poznavalac ljudske duše, a pomisli to i veliki broj TV gledalaca kad se na ekranu pojavi uplakano lice izmučenog, uplašenog, bolesnog, gladnog deteta. I, po pravilu, mnogi požure da pomognu – novcem, odećom, lekovima, hranom... Začas se poboljša, ponekad i sasvim preobrazi, život malog TV junaka i cele njegove porodice.

Svoju neprikosnovenu moć uticaja medij usmerava, dakako, i u masovne humanitarne akcije opšteg tipa – u obnovu onog što je porušila stihija prirode, u sigurne kuće za žrtve porodičnog nasilja, u nove domove za izbeglice,u opremanje bolnica i škola. Ali ništa ne leže tako dobro u TV formate i ništa nema takav odjek kao „topla ljudska priča“, kao pojedinačna sudbina malog nevoljnika. Ona je podjednako efektna u reporterskim prilozima za „Dnevnik“ i u dokumentaristički oblikovanim zapisima, prijemčivost joj počiva na snazi autentične dramske situacije i ranjenosti lika u njenom centru.

Ređe se pri tom uočava kakvim sredstvima, u kom tonu i s koliko taktičnosti novinari prilaze ovom osetljivom zadatku. Tanka je linija koja deli dobre namere od lošeg izvođenja, poštovanje privatnosti od neumesne radoznalosti, pitanje od zapitkivanja, želju da se skrene pažnja na detetov problem od ataka na njegovu stidljivost i intimu. No kako god, novinarski motivi u ovakvim prilikama čisti su i plemeniti i, u krajnjem, donose dobrobit mališanima o kojima je reč. Mnogo je, nažalost, povoda za ovakav medijski angažman i mnogo je dece koju bi obradovalo da se i za njih zainteresuje i njima se pozabavi brižna teta ili dobra vila Televizija.

Ali kako danas više nijedna televizija ne opstaje bez rijalitija, i ovaj format latio se humanitarnih akcija u nameri da namiri neke egzistencijalne potrebe siromašnog sveta. A tu su opet – i u „Gavrilovićima“ na TV Pink i u „Radnoj akciji“ na Prvoj – u središtu zbivanja deca. Ostavljajući sad po strani da li se i koliko na nemaštini učesnika ovih emisija povećava imetak TV prikazivača (u vidu rejtinga, direktnih i indirektnih prihoda), prisustvo dece nameće poseban oprez i traži delikatnost postupka. U prvom primeru, glas nevidljivog komentatora pomalo jevtinim sredstvima nastoji da stvori emocionalnu tenziju u lamentiranju nad ionako velikim teškoćama osam malih Gavrilovića. U drugom primeru, taj glas je usmeren prvenstveno ka ekipi dobročinitelja, a iskrena radost „šefice“ Tamare Grujić zbog dečje sreće, zbog osmeha koji je smenio dečje suze, bolji je deo ove moderne TV bajke.

Kad se odrasli prepuste televiziji da im pomaže u ostvarivanju ličnih snova, valjda znaju šta rade. Punoletni su, makar i jedva, kao sve one devojke koje učestvuju u „Top modelu“ s nadom da će postati slavne manekenke poput Ivane Stanković (odlične u ulozi voditelja ovog programa na Prvoj). I nešto starije dame, spremne da se predaju izboru za „misiz“ seoskog domaćina, kao i ti domaćini uostalom, znaju zašto su istoj televiziji poverili da posreduje u razmenjivanju njihovih želja i snova.

Dečji snovi su nežniji i neviniji pa se u svim televizijskim poslovima njima mora fino, pažljivo postupati. Manipulisati – nikako!