Plate slovačke, cene evropske

Od našeg specijalnog izveštača
BRATISLAVA, oktobra – U zemlji piva vodili su nas na degustaciju vina. Doduše, u pivnicu, u kojoj je – vinarija. Ne samo zbog toga što su ulice u prepodnevnim časovima gotovo sablasno prazne, jer, jednostavno, u to vreme se radi, već i zbog znatno niže temperature u to doba dana, smrzavali smo se.
Slovačku, po mnogo čemu blisku i sličnu nama, udaljenu od Beograda nekih 600 kilometara (koliko je, recimo, i do Ljubljane), doživeli smo, ipak, kao zemlju kontrasta: od istorijskih i arhitektonskih, preko ekonomskih i razvojnih, pa sve do geografskih i (pomenutih) klimatskih.

Krunisanje Marije Terezije

Bratislava, u kojoj danas živi nešto manje od pola miliona stanovnika, drevni je grad, prestonica relativno nove države, 1. januara 1993, posle "plišanog razvoda" sa Češkom. Ona je verni svedok svih turbulencija na ovim prostorima. Naročito perioda u kojem je Slovačka bila deo Mađarskog kraljevstva i vremena kada je njegovo sedište, pred širenjem Otomanske imperije, premešteno baš ovde.

Iz tog perioda, kada je Bratislava nosila naziv Presburg, odnosno Požun, ali i iz ranijih vremena potiče sadašnje staro jezgro grada, koje čine vredne građevine, nekada u službi ugarskih kraljeva.

Arhitekturom i istorijskom ulogom koju je odigrala pre tri veka posebno pleni Katedrala svetog Martina. U toj crkvi je krunisano čak 19 ugarskih kraljeva i kraljica (od Maksimilijana, preko Jozefa Prvog, do Ferdinanda Petog). Među onima kojima je baš ovde stavljena kruna na glavu bila je i carica Marija Terezija (1741. godine), ujedinitelj Habzburške monarhije i ključna ličnost evropske politike toga doba.

Od Ladislava Vitkoviča, domaćina katedrale, saznali smo da su posle 1830. godine Habzburzi krunisani u Beču, a da je ono što je u tim svečanim prilikama korišćeno, pa i simboli vlasti, prebačeno u budimpeštanski muzej. Danas, na vrhu tornja te crkve nalazi se model krune teške neverovatnih 300 kilograma.

Zaštitni znak grada je, ipak, palata, sa četiri tornja, koja dominira na brdu, iznad Dunava. Kažu da se vidi čak iz Austrije. Taj zamak, čiji krov podseća na izvrnuti sto, bio je sedište ugarskih kraljeva, među njima i Marije Terezije.

Nadalje, okolinu slovačkog glavnog grada čini vinogradarski kraj, u čijem središtu je i malo mesto Sveti Jur (Sv. Đorđe), udaljeno petnaestak kilometara od prestonice. Tu je bilo smešteno i dvadesetak novinara iz Srbije koji prate evropske integracije, a koji su ovde boravili četiri dana, na seminaru, u organizaciji Kancelarije za pridruživanje EU Vlade Srbije i Al Nove, slovačke nevladine organizacije.

Prvo sa čim se turista danas sretne jeste, naravno, karta  grada. Na koricama mape Bratislave, s jedne strane je slika pomenutog zamaka, koji zapravo leži na obroncima Malih Karpata, a s druge, slika Novog mosta, podignutog na dva ogromna stuba, na čijem je vrhu "tanjir", restoran, u koji, kažu, zalaze samo oni "sa dubljim džepom". Odatle se, navodno, vidi nadaleko, pa i predgrađe, koje je sve do danas zadržalo odlike socrealističkog okruženja, iz vremena kada je ova zemlja bila sastavni deo istočnog bloka.

Kao Bečlije

U istorijskom kvartu, u kojem su šarmantne ulice, lepi trgovi, zgrade sa obnovljenim fasadama i popločane ulice, o tom vremenu nema ni pomena. Tu, ispred starog zdanja gradskog parlamenta, ugledali smo na omanjem trgu dvadesetak mladih, koji, sa laptopovima na kolenima, sedeći okrenuti jedni drugima, na klupama poređanim u obliku kvadrata, nisu primećivali ništa oko sebe. Pomislili smo: "Eto, kako je dobro slovačkim kolegama. Em, izveštaj sastavljaju van parlamentarnog žamora, em su svi dobro opremljeni." Ali, naša profesionalna zavist brzo je pala "na ispitu": bili su to samo studenti, koji baš sa ovog mesta imaju pristup bežičnom internetu.

Slovačka je, inače, zemlja u kojoj će vam u priči o prednostima članstva u EU (od 2004. godine) prvo navesti mogućnost slobodnog putovanja kroz Evropu, u kojoj mladi tokom leta rade kako bi zaradili za školovanje u narednih godinu dana. Slično rade i njihovi roditelji, kako bi u toku zime sastavili kraj s krajem. Pogotovu oni iz siromašnijeg, istočnog dela zemlje. Nekada zaposleni u fabrikama oružja, koje su kasnije zatvarane, oni su podneli sav teret tranzicije.

Prosečna plata je, ipak, samo 465 evra. Jedan taksista slikovito nam je objasnio kako se živi: "Plata je slovačka, cene evropske, a troškovi za struju i plin iz meseca u mesec sve su veći." I ovde je nekima, koji su uspeli za kratko vreme da se snađu i obogate, znatno lakše. U velikim tržnim centrima, poput "Teska" ili "Aviona", u kojima je Evropa domaći brend, uglavnom morate da sačekate kako biste došli do slobodnih kolica za kupovinu.

Grad zapravo počinje da živi "punim plućima" tek u predvečerje, kada njegovi žitelji kreću u nabavku potrepština ili u kafiće, u istorijskom centru. Tu su i mladi i stari, poput Bečlija. Logično: Bratislava i Beč su dve najbliže prestonice u Evropi.