Priča o postnuklearnom svetu

Moskovski metro, nacionalno svetsko čudo, inspiracija gradskih legendi, i u velikoj meri neistražena teritorija koja sadrži tajna podzemna zdanja i bunkere protivraketne odbrane, inspirisao je jednog od najčitanijih pisaca u svetu, mladog Rusa Dmitrija Gluhovskog (1979) da napiše roman u dva dela „Metro 2033” i „Metro 3034”.

Obe knjige govore o postnuklearnoj eri i malobrojnim preživelim ljudima koji obitavaju pod zemljom, upravo u tunelima moskovskog metroa, ratujući jedni protiv drugih, kao i protiv bića koja su mutirala usled radijacije. Gluhovski je juče posetio Grafički atelje „Deretu”, svog beogradskog izdavača, i pokazao da je ne samo zreo pisac već i sjajan sagovornik.

Naime, četiri godine živeo je i školovao se u Izraelu, bio ratni izveštač iz ove zemlje, kao i iz Abhazije, radio na Radio Rusiji, TV Dojče vele i na Euronjuzu, kao specijalni izveštač iz Kremlja. Govori pet jezika.

Ono što je originalno u vezi sa književnim projektom „Metroa” jeste interaktivni pristup Gluhovskog pisanju ovih knjiga. Kako je objasnio, prvi roman nije mogao odmah da objavi i zbog toga ga je postavio na Internet, i to besplatno. Kako su se poglavlja knjige nizala onlaj, čitaoci su počeli da sugerišu određena literarna rešenja, menjajući fabulu. Zamerili su autoru što je „ubio” glavnog junaka Artema, heroja koji se probija kroz čitav metro kako bi spasao svoju stanicu, tako da ga je ipak „ostavio u životu”.

– Knjiga kao Internet i multimedijalni projekat „Metro” postali su inspirativni i za druge pisce, tako da je samo u Rusiji, Belorusiji i Ukrajini objavljeno četrnaest knjiga, nastavaka priče o postnuklearnom svetu. „Metro” se širi i na druge zemlje, pa će Italijan Tulio Evolede objaviti roman o Veneciji i Rimu posle Trećeg svetskog rata. U svojim sredinama isto će učiniti i neki kubanski, indijski, britanski i nemački pisci, kritikujući pre svega našu savremenost, rekao je Gluhovski.

Pokušavajući da žanrovski odredi roman „Metro 2033” Gluhovski se opredeljuje za odrednicu eklektičkog, zbog toga što priča sadrži elemente antiutopije, urbanih mitova i fantastike, socijalnu kritiku.

– Počeo sam da pišem knjigu kada sam imao sedamnaest godina, a završio je sa dvadeset četiri. U osnovi, u nju sam utkao sve što mi se dešavalo, sva osećanja i misli, i primetna je evolucija jezika i simbolike, od prvih do poslednjih poglavlja. Nastavak „Metro 2034” napisao sam posle pet godina. To je bio rizičan poduhvat, jer publika je već imala očekivanja posle prvog dela. Reč je o priči u stilu francusko-američkog noara – objašnjava Gluhovski u razgovoru za naš list.

Kao oličenje nade u sveopštem uništenju, u priči „Metroa 2034” ističe šesnaestogodišnju devojku Sašu, koja je čitav život provela u stanici, zatvorena, zbog oca, političkog egzilanta.

– Moja je ideja simbolično značenje moskovskog metroa, i to ne kao pakla, već kao čistilišta. Čovek uništava svet koji nije stvorio i koji mu ne pripada. Oni koji su preživeli Treći svetski rat i nuklearnu katastrofu prognani su u podzemnu železnicu, kao u čistilište. Zatim su suočeni sa testom u kojem treba da pokažu da su i duhovno napredovali. U takvom okruženju Saša je oličenje druge šanse i nade u budućnost. Međutim, glavno je pitanje može li ona svojom naivnošću promeniti Hantera, čoveka koji ima monstruma i ubicu u sebi – kaže Gluhovski.

– Ako je prva knjiga bila bliska naučnoj fantastici, druga ima religioznu perspektivu iste priče. Prva govori o mutantima koji prete ljudskoj rasi, druga ta ista bića opisuje kao anđele koje je Bog poslao kako bi iskušao čoveka. Ako čovek pronađe način da sa njima sklopi mir, onda zaslužuje spasenje, dodaje zatim naš sagovornik.

Ne izražavajući poverenje u ljudsku prirodu, Dmitrij Gluhovski smatra da su ljudi sposobni za delimične promene samo posle velikih trauma:

– Bio je potreban Prvi svetski rat kako bi bila osnovana Liga naroda, ali prave lekcije iz ovoga rata nisu bile naučene. Nemačka je bila ponižena do nivoa nacionalne traume, koja je zatim stvorila nove monstrume rata. Jedna od najkultivisanijih nacija napravila je najužasnije zločine. Ljudi nisu naučili lekciju ni iz Drugog svetskog rata. Gomila se nuklearno naoružanje koje bi sigurno moglo da uništi čitav svet. Samo je strah od takvog uništenja obezbedio period duge i relativne stabilnosti. Amerikanci se bore protiv nacija koje nemaju nuklearno naoružanje, u Iraku je stradalo toliko civila. Isto gledamo sada i u Libiji, iako je Gadafi pokvarenjak. Ne mislim da je čovek sposoban da uči na sopstvenim greškama.

Gluhovski nastavlja da piše u svom subverzivnom stilu, a predmet njegove osude trenutno je rodna Rusija.

– Putin tvrdi da se bori protiv oligarha za pravedniju socijalnu državu, a umesto toga okružio se svojim školskim drugovima, džudo partnerima i poslušnicima – ističe Gluhovski.

Pre pola godine Gluhovski je objavio knjigu „Priče o domovini” u kojoj, kako kaže, kritikuje i rusku korupciju, cenzuru na televiziji, nameštene izbore, monopol moći, marionetske političke partije u marionetskom parlamentu.

Marina Vulićević