Advokatura je služba

Velikan nemačke pravne doktrine Rudolf Jering u svom slavnom delu „Borba za pravo” besedi: „Sudska nepravda – to je smrtni greh prava. Čuvar i stražar zakona tada se izmeće u njegovog ubicu – to je lekar koji truje bolesnika, tutor koji davi maloletnika”.

Advokatura je ta služba pravosuđa u širem smislu koja je ustava deregulacijama i anomijama u vršenju pravde i čija je prirodna misija ostvarenje zapovesti prava još iz drevnih nam vremena Ulpianusovog opusa: svakome dati ono što mu pripada (suum quique tribuere). Zato je advokatura u svim razvijenim demokratijama, i u svom materijalnom izvoru i u svojoj primeni, podignuta na pijedestal ustavne kategorije, i to kao javna služba koja u skladu sa zakonom obezbeđuje ostvarenje pomenutog univerzalnog ljudskog i građanskog prava, prava na pravnu pomoć.

Nasuprot tome, u nas, tvorci Nacrta zakona o advokaturi, samoproglašeni najugledniji advokati, suprotno Ustavu, advokaturi odriču karakter i prirodu službe, svodeći je na razinu delatnosti (čl. 1 nacrta). Pozitivne regule kao i naša i strana pravno-ekonomska doktrina delatnost tretiraju kao „predmet poslovanja” preduzeća ili imaoca radnji, odnosno preduzetnika.

Takav zakon čista je opozicija Ustavom i međunarodnim aktima određenom karakteru i pravnoj prirodi advokature i samom Ustavu koji daje osnovne smernice svakom zakonu. Delatnost kao takva, podrazumeva autonomiju onoga koji je obavlja. Što bi u prevodu glasilo: ovde delaš, a tamo, kod Ustava, služiš. Samim tim i preispitivanje samog delatnika u datim slučajevima, sve do konačne odluke „biti ili braniti”. Da ne bi postojala ta hamletovska dilema – raniji zakoni i ustavi su jasno označavali advokaturu kao samostalnu i nezavisnu SLUŽBU (što društvenu – Ustav iz 1963. u čl. 67 i Ustav iz 1974. u čl. 180 – što samo službu – Ustav iz 2006, i zakoni o advokaturi iz 1957. i 1965. godine kao javnu službu) čime su, i u doba komunističke vladavine, održavali i unapređivali dostignuti nivo ljudskih prava i sloboda i sledili Zakon o advokatima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca iz 1929. godine koji je u paragrafu jedan normirao da je „advokatura zanimanje javnog poretka kojoj je cilj da se u primeni zakona donese pravilna i pravična odluka”. Danas, pak, u ovom, suštini advokature, opozicionom Nacrtu zakona, imamo na delu pokušaj brisanja jednog od osnovnih prava i tekovina modernog društva, prava na jednakost! Time, ukidajući slobodu, i pravo na slobodu svakog građanina, uvodi se na mala vrata – „delatnost”.

Samim tim, advokatura, više ne biva sinonimom slobode i oslobođenja, već je instrumentalizovana delatnost, odnosno delatnost instrumentalizovanog delatnika. Suvišno je pitati se, od strane koga bi, ista, i bila instrumentalizovana?!

Pri tome, ovoga puta, nikakvi faktori strani od nas ne traže da učestvujemo u ovom tragičnom aktu. Naprotiv, njihovi zakoni o advokaturi primer su suprotnog.

Čini se, kao da advokatura izdaje samu sebe, izdajući tako i one zarad kojih je ustanovljena.

advokat