„Tragovi Al kaide" među pobunjenicima

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Amerika još nije odlučila da li će naoružavati pobunjenike koji su podigli ustanak protiv Gadafijevog režima. Rasprave o tome, interne i javne, uveliko su u toku, uz iznošenje argumenata „za” i „protiv”.

Sve je očiglednije naime da bez značajnijeg dotura oružja i bolje organizacije, što bi zahtevalo i strane instruktore, Gadafijevi protivnici nemaju izgleda da obore režim, što je strateški cilj intervencije u Libiji kojom od juče i praktično komanduje NATO. Ovdašnja oklevanja i nedoumice oko toga proističu međutim iz loših iskustava, pre svega onih iz Avganistana, gde je naoružavanje gerile koja se borila protiv sovjetske okupacije na kraju izrodilo talibane i Al Kaidu.

Obaveštajni izveštaji sem toga, ukazuju na „tragove” prisustva Al Kaide u Libiji. To je, u senatskom „saslušanju”, potvrdio i američki admiral Džejms Stavridis, vrhovni zapovednik NATO-a u Evropi, rečima da su obaveštajne službe uhvatile „signale” prisustva islamista sa mogućim vezama sa Al Kaidom među borcima libijske opozicije. Pomenuo je i veze sa hezbolasima, radikalnim islamistima Libana, ali je objasnio da je njihov broj relativno mali, a uloga ograničena.

U svakom slučaju, libijska opozicija ovih dana prolazi kroz proces „verifikacije”. „Tek ih upoznajemo”, izjavila je u Londonu, gde se sa saveznicima konsultuje upravo o ovom pitanju, njihovom naoružavanju, državna sekretarka Hilari Klinton.

Sličnu konstataciju dao je u utorak i predsednik Barak Obama u intervjuu datom „Večernjim vestima” TV mreži Si-Bi-Es. „Većina među njima su profesionalci, pravnici, doktori, ljudi koji se čine verodostojnim. To ne znači da među ljudima koji su protiv Gadafija nema i onih koji su neprijateljski nastrojeni prema SAD i našim interesima.”

Ono što u ovom momentu izgleda sasvim pouzdano, to je da su među pobunjenicima i pripadnici Libijske islamske borbene grupe, koju su, kako iznosi „Volstrit džornal”, formirali borci koji su se u Libiju vratili posle učešća u borbi protiv sovjetske okupacije Avganistana i sredinom devedesetih pokušali da obore Gadafija.

Od početka pobune Gadafi je aktere predstavljao kao „ljude Al Kaide”, nastojeći da diskredituje njene učesnike. Gadafi je inače, pre nego što je u Tunisu krenuo talas arapskih buna, bio saveznik CIA u njenoj kampanji protiv organizacije Osame bin Ladena.

Najbliža Libiji je njegova filijala u Alžiru, „Al Kaida islamskog Magreba”, ali njene aktivnosti su uglavnom u alžirskim granicama: u svojim najnovijim propagandnim saopštenjima ona ne pominje da su njeni borci u Libiji.

Za direktniju pomoć libijskom ustanku najviše se zalaže Francuska, koja se u intervenciji protiv Gadafija dosad najviše isticala. Zvaničan američki odgovor je međutim da je to još u razmatranju, što je sagovornicima u Londonu prenela i Hilari Klinton. „To zasad nije isključeno, ali ni uključeno”, glasio je odgovor na to pitanje koji je televiziji En-Bi-Si dao sam Obama.

Američko oklevanje – a sa velikim oprezom je ušla i u samu intervenciju – rezultat je strahovanja da bi dotur oružja bio samo početak dužeg i neizvesnog uplitanja u konflikt koji, s obzirom na to da je američka vojska, u ovom momentu ukupno 150.000 ljudi, već angažovana u Iraku i Avganistanu – nije dobrodošao, jer podrazumeva njenu stratešku prenapregnutost. Amerika ovoga puta naglašeno nastoji da ne bude predvodnik, već samo jedan od učesnika međunarodne koalicije na čelu s NATO-om i simboličnim učešćem dve arapske zemlje, Katara i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

M. Mišić