Tužan kraj „srpskog Holivuda"

Pre nekoliko dana, baš u vreme kada je Srbija dobila novog ministra kulture, pojavila se vest da je Avala film pred stečajem. Ovaj put, izgleda kao da je to poslednja faza u životu ovog, nekada nadaleko čuvenog, „kombinata” domaće filmske proizvodnje. Uz malo pažljiviju analizu lako se dolazi do nekoliko zaključaka. Prvo, filmsko preduzeće Avala film danas je interesantno samo kao 32 hektara zemljišta, na izuzetnoj lokaciji, u Košutnjaku, u glavnom gradu, Beogradu. Drugo, država, i u ovoj priči, još jednom, pokazuje da je domaća kinematografija, kao potencijalno veoma važna kulturna delatnost, nimalo ne zanima. Treće, ideja o domaćoj filmskoj industriji biće ugašena, na neodređeno, najverovatnije, čak, i beskonačno vreme.

O načinu na koji će se, posle stečaja, privatizovati 32 hektara zemljišta, i ono što je ostalo od kinematografske infrastrukture Avala filma, možemo da pretpostavimo na osnovu onoga kako je, recimo, do temelja, privatizacijom, uništena bioskopska mreža u Srbiji. Ali i na osnovu načina na koji je, u vremenu „tranzicije”, likvidiran nekada svetski poznat proizvođač dokumentarnih, i animiranih filmova, Dunav film.

Da li je tužna priča o preduzeću Avala film, istovremeno, i priča o tužnom i definitivnom raspadu srpske filmske industrije? Ili je to još jedna tužna priča o raspadu domaćih institucija kulture, u vremenu posle socijalizma, dakle, upravo u vremenu tzv. tranzicije? Setimo se. Još od samog početka raspada Jugoslavije razni „igrači” su imali nameru da, nekako, prisvoje ogromnu vrednost koja se nalazi u zemljištu koje poseduje, nekada uspešno preduzeće za kinematografsku delatnost proizvodnje filmova, Avala film.

Ali, usled beskrajnih i tvrdih „mačevanja”, blokiranja, driblovanja i rvanja, do dana današnjeg, Avala film je javno preduzeće. A, od pre neki dan, pred stečajem. I to, toliko zapušteno, da se može reći da je, za kinematografiju, uništeno. Očigledno, to je upravo ta, za naše prilike tako specifična, kultura driblovanja, i privatizacionog rvanja, koja, u krajnjoj liniji, uvek pribegava paroli koja glasi: „Ako ne može da bude moje, onda, neka ga ne bude uopšte”. Primenom te parole, famozna „tranzicija” je iz života zbrisala mnogobrojna preduzeća koja su, nekada, pristojno živela, od svog rada, i bila od prilične koristi za „opštu stvar”. I to ne samo preduzeća iz tzv. kulturnih delatnosti.

Ovo, specifično, kinematografsko preduzeće poznato, u narodu, i kao „filmski grad”, ili „srpski Holivud”, nekada je bilo „nosilac razvoja” srpske, pa i jugoslovenske, filmske proizvodnje. Prošlo je kroz nekoliko zlatnih etapa. I kao producent značajnih domaćih ostvarenja, i kao koproducent velikih, pa i spektakularnih, međunarodnih, filmskih projekata. Spisak naslova, proizvedenih u ovoj filmskoj kući velik je, a neka od dela, iz filmoteke ovog producenta su značajna, ne samo za kinematografiju Srbije, već su značajna i za istoriju evropskog, pa i svetskog, filma. Dovoljno je, samo, da kažemo „Skupljači perja”. Logika nauke nalagala bi da se takvo preduzeće, pojedincima i „strukturama” koji vrše vlast, u ime zajednice svih nas, učini kao važno. Do te mere važno da njegovo uništenje ne dopuste.

Ali, druga vrsta kulture kroji sudbinu kulture. Recimo, zakon o kinematografiji nikako da uđe u Skupštinu, a njegovi predlagači su izgubili nadu da će ikada i ući. Jedan od tvoraca zakona, koji treba da bude predložen Skupštini, sada i bivši savetnik, bivšeg ministra kulture, je naš istaknuti filmski autor Goran Marković. Evo šta on, još u julu mesecu 2010. godine, kaže za nacionalnu novinsku agenciju: „Nacrt je završen, napravljene su sve moguće javne diskusije i konsultacije i sve moguće korekcije. Međutim, postoji jako mnogo opstrukcija, postoji mnogo političkih i ne znam kakvih sve snaga koje pokušavaju, iz meni stvarno neobjašnjivih razloga, da stopiraju izlazak tog zakona”.

Da li to, kolega Marković, govori o „burazerima” koji sapliću jedni druge jer misle da svet tako funkcioniše. Jednostavna logika, a i malo konkretnija nauka, imale bi tu šta da kažu, i da zapitaju. Recimo, ako država Nemačka, od velikih filmskih studija, nasleđenih iz socijalizma, pravi nova, filmska preduzeća, koja finansira iz državnih fondova, i daje ih na upravljanje svojim najistaknutijim filmskim radnicima, zašto zakon države Srbije ne bi definisao preduzeće Avala film kao javno finansiranog nosioca filmskog razvoja u Srbiji, umesto tranzicionog, nevešto „sklepanog”, poražavajuće neuspešnog, zapravo fantomskog preduzeća koje se, pompezno, zove Filmski centar Srbije? I predvideo, i propisao, jasan mehanizam kojim bi se došlo do načina rada, i uprave Avala filma koji bi bili najbolji mogući, u ovom vremenu, i na ovom mestu. I na taj, konkretan i nedvosmislen način, doprineo da se reši nekoliko ozbiljnih pitanja u našoj kulturi.

A to su: kako zaustaviti propadanje kinematografije i osigurati zdrav razvoj filma u Srba? Kako zaštititi Avala film, preduzeće od prvorazrednog društvenog značaja, i staviti ga u njegovu prvobitnu, kulturnu, funkciju? Kako, bar na jednom primeru, ili „slučaju”, zaustaviti kulturni obrazac koji kaže – „ako nije moje, onda je ničije”? Naravno nauka, ali i jednostavna logika, imaju odgovore na sva ova pitanja. Ali ni nauka, a ni jednostavna logika, već duže vreme, na ovom mestu, i u ovakvim stvarima, ništa se ne pitaju.