Kuće profesora Boška

Naši stari gradili su kuće za porodicu, danas bi rekli „da budu u funkciji“. Kuća je trebalo da odoli klimatskim izazovima: debela brvna između kojih je nit sa zaštitnom izolacijom i naboj od slame i gline bili su dobra zaštita od hladnoće. Krov na „četiri vode“, sa širokim strehama, štitio je temelj, brvna i ćerpič od kiše i odolevao vetru bolje nego da je na „dve vode“, kakvi su danas u modi. Strehe su štitile brvna od vlage i brzog truljenja, ali ih nisu mogle sačuvati od žižaka i moljaca koji su najsuvlje i najtvrđe drvo pretvarali u fini prah. Ipak, danas ćemo naći kuće stare po dva veka čija brvna insekat nije ni pipnuo.

– Pre 22 godine, stručnjaci SANU su proučavali stare kuće u Sirinićkoj župi na Kosmetu. Bio sam u toj ekipi i čudili smo se tim brvnima, starim a žutim kao vosak. Objasnili su nam da valja znati kad bukvu poseći da bi brvna bila dugovečna. U drugoj polovini decembra i prvoj polovini januara vegetacija u drvetu sasvim zamire, a tada oboreno drvo daje trajna brvna. To znaju i seljaci u Šumadiji koji stružu hrastova brvna – kaže naš sagovornik.

Boško Petrović je, godinama, projektovao kuće po ugledu na neškolovane stare neimare, i to tako da budu namenski prilagođene, dugovečne i dugo lepe. U čemu je udobnost, lepota i opšta prednost starih srpskih kuća? Zakriljena voćnjakom ili ševarom, sa nekoliko zgradica u dvorištu, takva kuća je zaštitnik i domaćinov saveznik protiv svih hirova nevremena. Narodno graditeljstvo se prilagođavalo klimatskim uslovima, a oni su veoma različiti na različitim geografskim širinama i dužinama. Poseban, pak, zadatak istraživača je da kažu više o mestu takve kuće u čovekovom duhovnom i kulturnom razvoju. Jer, kuća nije samo mesto za „sklanjanje glave“ od vrućine, hladnoće i zveri – kuća je prostor u kojem se rađa čovekovo viđenje sveta u koji je „slučajnošću bačen“, kako pesnik reče.

Od šezdesetih godina prošloga veka, reći će Boško, mangupi su od arhitekture napravili robu. Crtali su tipske projekte i prodavali, dok je on lebdeo nad svakom svojom kućom, trudeći se da „svaka liči na svog vlasnika“ i da se nijednom ne ponovi. Pri tome citira Radomira Stanića, ranijeg direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture: „Kuća je naša velika suština. Čuvajmo je da bismo sačuvali istinu o sebi”.

– Našem seljaku današnje arhitekte nude projekte koji nisu u skladu sa podnebljem niti sa seljakovim potrebama. Stara moravska ili kosovska kuća nije se mogla zamisliti bez trema, a sad trem zamenjuju balkonom. To je drastičan primer nesaglasnosti, jer seljak je na tremu provodio od aprila do oktobra, tu obedovao, često i konačio; retko će, sad, izaći na balkon sa gostom da posede i počaste se. Prizemna kuća bez oluka, ali sa metar i po strehom i tremom potpuno zadovoljava potrebe našeg prostora. Vidite, ja živim u takvoj kući. Moji gosti su primetili da je u mojoj kući nekako toplo, a toplina je postignuta projektom, materijalom i gradnjom – provodi nas kroz svoj dom u Gornjem Milanovcu, u Takovskoj ulici.

Boško Petrović stalno ističe da svako podneblje, svaki karakterističan pejzaž, traži svog graditelja. Priroda je to odredila, čak ponudila i materijal za gradnju, i svaki graditeljski „uljez” uznemirava okolinu. Ne može kamenoj kući sa primorja (gde je kamena u izobilju) biti logično mesto u Vojvodini, niti bi vojvođanska kuća od naboja „legla“ u crnogorski krš.

– Pre četvrt veka, jedan prijatelj me je doveo u selo Banovce da vidim veliku, staru brvnaru koju je kupio na Pešteru i preselio u ravnicu. Očekivao je da se oduševim, računajući na moju ljubav prema neimarskom nasleđu. A ta, zaista, lepa pešterska kuća je delovala posramljeno usred sremskog kukuruzišta. Kompletan kičerski poduhvat! I nije tragično što je tako uradio, tragično je što misli da je uradio dobro.

Dosledan svom shvatanju „toplog doma“, Petrović je decenijama projektovao kuće po ugledu na narodne neimare. Seljacima, vikendašima i drugima. Nikle su „Boškove kuće“ u Grockoj, Valjevu, na Iriškom vencu, Tari, Vlasini, Banovom brdu, mnogo kuća oko Ljiga, Topole i Gornjeg Milanovca. Podrška za gradnju prema nameni i podneblju došla je sa više strana; mnogi su ocenili da Petrovićevo delo nije samo stručni, već i kulturni i patriotski čin. Iz projekata i prirodnog ambijenta, Boškove kuće su se preselile na fotografije velikog formata koje su pokazane na izložbama u Beogradu, Zaječaru, Čačku, Nišu, Kruševcu, Valjevu. Dospele su i na Internacionalni salon arhitekture u Milanu. Danas su u Muzeju nauke i tehnike, koji je pri SANU.

Petrović je projektovao više od dvesta raznih građevina, od čega oko stotinu kuća. Za tri meseca će ući u devedesetu, a još ne ostavlja olovku i lenjir. Upravo je, ovih dana, završio projekat manastirskog konaka za kaluđerice na Goliji.

Boško Lomović

------------------------------

Brvnara i hotel

U razgovoru sa jednim novinarom sa kojim se zadesio kraj crkve brvnare u Takovu, one u kojoj je Miloš pričestio ustanike, Petrović je rekao: „Vidite, ova crkva je stara više od 200 godina, a u boljem je stanju nego hotel u Gornjem Milanovcu, od kojeg je desetostruko starija”. Petrović je, u vreme planiranja gradnje hotela, bio protiv dizanja te jedanaestospratnice.

---------------------------------

Predlog za Koridor 10

Kad je začeta ideja o evropskom Koridoru 10 kroz našu zemlju, Boško Petrović je predlagao da turistički, ugostiteljski i drugi objekti duž autoputa kroz Vojvodinu budu građeni u tradicionalnom panonskom stilu, da budu pokriveni trskom ili slamom. Kroz Šumadiju bi bili u duhu šumadijske kuće, pa dalje, u stilu istočnosrbijanske i moravske graditeljske tradicije. Na žalost –

nije bilo ušiju da to čuju.