Sa đačkom knjižicom u pedeset i nekoj

Kragujevac – Posle 20 godina školovanja, tokom kojeg su završili teške fakultete, i to u vreme kada nije bilo jednostavno diplomirati, kada se ispiti i diplome nisu kupovali, otpušteni radnici „Zastave“ ponovo su u đačkim klupama. Pohađaju nastavu u okviru programa doobuke i prekvalifikacije, koji je osmislila Nacionalna služba za zapošljavanje, a sprovodi Tranzicioni centar „Zastava“ u saradnji sa srednjim školama i fakultetima u Kragujevcu.

Nakon 15, 20 ili 25 godina rada, otpušteni su istog dana, petog januara 2011, posle odluke Vlade Srbije, odnosno Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja da ih, pošto za njih nije bilo mesta u „Fijatu“, proglasi tehnološkim viškom i pošalje na „biro rada“.

Poniženje ili ne, tek oni sada, umesto radnih, ponovo nose đačke knjižice.

– Nije mi problem da učim, da naučim nešto više, ali čemu sve to. Rekreacije i razonode radi. Trebalo je da bude ovako: od nekoliko hiljada radnika „Zastave“, ti spadaš u grupu od stotinak najobrazovanijih i nema mesta sekiraciji, sigurno ćeš dobiti posao u „Fijatu“. Tako su nam, bar, pričali, pre svega ljudi iz sindikata. I pre nego što smo ponovo seli u đačke klupe, govorili su isto. Završićeš obuku i naći ćeš posao, možda kod nekog od „Fijatovih“ kooperanata, možda na nekom drugom mestu. Slušao sam, a znao sam da to nije istina. Ko danas u Srbiji može da dobije posao, a da nema neku vezu ili ne pripada nekoj stranci – priča za „Politiku“ četrdesetšestogodišnji mašinski inženjer Dragan Jelić, koji se u „Zastavi“ zaposlio 1997.

I njegova koleginica Ljiljana Đorđević, diplomirani ekonomista, u 54. godini ostala je bez posla na isti način. Prebrodila bi krizu, kaže, da je kragujevačka privreda na višem nivou, da može negde da se zaposli. Ali u Kragujevcu malo gde da za nju ima mesta.

– Punih 26 godina radila sam u „Zastavi“, pošteno i vredno. Volela sam svoj posao. Sada ne znam šta da očekujem. Ali ne predajem se, ići ću i na deset kurseva ako treba, mada znam kako se u Srbiji dolazi do posla. Potrebna je veza, a ja nisam član nijedne političke partije – kaže naša sagovornica.

Ona je, osim engleskog, odabrala kurs računovodstva.

– Grozno se osećam. Kako bih se osećala kada sam ponovo u školi. Jedino mi je bilo teže kada mi je majka umrla. Mnogo mi je teško, jer u pedesetoj se podvlači crta, a ja kao treba da počnem iz početka, preda mnom je kao život. Ko će da me primi u mojim godinama i šta će reći „Fijatovi“ kooperanti, kad me već „Fijat“ nije primio. Sve je bilo farsa, pre svega testovi koje smo polagali za posao u „Fijatu“. To nije imalo nikakvog smisla, ni uticaja na odluku hoćemo li biti angažovani ili ne. Greška je naša što smo potpisali da nećemo tražiti rezultate testiranja. Sad sam, praktično, na ulici, odnosno postala sam prava domaćica, kuvam, perem, peglam, spremam ručak i gledam televiziju – jada se Ljiljana, majka dva studenta.

Gordana Milošević ima 52 godine, diplomirani je pravnik, a u „Zastavu“ je došla davne 1982.

– Sve su učinili da nas oteraju iz fabrike: političari, rukovodstvo firme i sindikat, svi zajedno. Ali nije mi bilo žao kad sam odlazila. Htela sam jednom da se okonča agonija koja je počela onda kada je „Fijat“ došao. Videla sam šta će biti. Nisam sedela skrštenih ruku, tražila sam posao, ali sve što sam mogla da nađem bilo je to da sređujem tuđe kuće. Jednom sam zaradila 7.000 dinara i bila sam srećna. Imala sam čime da prehranim svoja dva sina. Pre dvadesetak godina, rekla sam sebi da moja deca više nikad neće biti gladna. Sada su ponovo gladna, u vreme demokratije za koju sam se borila, šetala ulicama i lupala u šerpe i lonce – priča naša sagovornica.

Ona danas pohađa kurseve na Prirodno-matematičkom fakultetu:

– Političari su govorili da smo neradnici, da treba da se vratimo u selo, na njivu. Da, bar, imam zemlju, pa da imam gde da se vratim. Nismo mi neradnici, mi smo zamorčići. Nije mi teško što sam ponovo u đačkoj klupi, ali da li ću kada završim sve obuke postati bolji pravnik. Neću. Teško mi pada sva ta obmana i prevare kojima smo bili izloženi. Polagali smo testove za posao u Fijatu“, ali to nije bilo važno, bilo je važno samo da li imaš ili nemaš vezu. Osećam strašno poniženje, to me boli i jedva u sebi izgovaram tu reč. I gde sada da se zaposlim. Možda mi nije preostalo ništa drugo nego da postanem izbeglica iz svog rodnog grada...

Inženjer Jelić je, takođe, položio sve testove u „Fijatu“, ali to, ipak, nije bilo dovoljno da izbegne odlazak na „biro rada“:

– Sad treba žena da me izdržava, a znate kako je muškarcu u Srbiji koji je ostao bez posla. I pri tom ima stambeni kredit. Molim samo sve one koje je „Fijat“ primio na posao da se ne pozivaju na testove. Na stotine njih je primljeno, a da nisu položili testove. Kriterijum prilikom zapošljavanja u „Fijatu“ je bio da nema kriterijuma. Ali, dobro, to je prošlo kažem sebi i mislim kako ići dalje. Samo kud, to još ne znam...

Brane Kartalović