Mukotrpno formiranje vlade, borba za status Kosova, misterija iznetih para sa Kipra, kupovanje fakultetskih diploma, Haški sud… Sve važne teme i značajne vesti. Istorijski prelomi i dnevnopolitički  zapleti. Hronika tranzicije, u kojoj je sve u pokretu, u nastojanju da se odmakne od onoga što je bilo i približi onome što želimo, ali istovremeno i sve nesigurno i neizvesno.A u tom kovitlacu  su naš svakodnevni život, naša sreća ili nesreća, naše nade, strepnje, brige. Naše želje, planovi, očekivanja – i naše ljubavi.

Kako se opšta iskušenja prelamaju u našim pojedinačnim sudbinama? Čak i ako se ne bavimo se politikom, politika bavi nama. A konačna mera svake politike je kako ljudi žive. Da li smo na vreme shvatili da ništa više nije kako je bilo, da najviše toga zavisi od svakog od nas, da je kovanje sreće danas individualni, a ne kolektivni poduhvat. Koliko smo svemu tome (ne)prilagođeni? Ima li u ovom vremenu u svakom od nas – i za svakog od nas – dovoljno onoga  najljudskijeg: dovoljno ljubavi?

Neobično pitanje koje se po pravilu ne postavlja: o intimi se ne debatuje javno. Ali mi jesmo prvo zaokupljeni ličnom, a tek potom opštim. Težnja za srećom nam je urođena, ali sreća nikad nije dostignuta: uvek postoji sledeća stepenica. Sreća, takođe, nije sreća ako je ne podelimo s nekim: suprugom, decom, bratom ili sestrom, momkom ili devojkom, prijateljem ili prijateljicom – u svakom slučaju sa nekim do koga nam je stalo i za koga verujemo da mu je stalo i do nas.

Ako smo realni, priznaćemo da je glavni krug ludila iza nas, da se u ovaj deo sveta vratio razum. Ne ide baš sve kako želimo i očekujemo, ali ni sami ne činimo sve što možemo da tako bude. Nismo ni najbolje ni najsvrsishodnije organizovani kao društvo i država da bismo uvećali onoliko koliko je to moguće bruto nacionalnu sreću i time podigli pojedinačni neto boljitak.

Ali nismo se ni dovoljno odmakli od trauma istorijskih lomova. Još isuviše često oko nas su svedočanstva o nesrećama čiji smo bili vinovnici ili žrtve. Čak i ako se za momenat i odvojimo od toga, opet smo prekomerno zapljusnuti vestima o nasilju, pretnjama, konfliktima, nesporazumima…

Ljubav u takvim okolnostima mora da bude kolateralna šteta. Voleti nekog i biti voljen, deliti nešto s nekim, zajedno planirati i graditi, pomagati nekom da raste i stasava – sve je to mnogo komplikovanije i teže ako nema dovoljno materijalne sigurnosti, posla za sve koji su voljni da rade, perspektive za talentovane, ohrabrenja za preduzetne. Ako, drugačije rečeno, nije na mestu jasan sistem vrednosti, vera u sopstvene moći i sposobnosti, ako nema dovoljno kolektivnog samopouzdanja, opšte tolerancije, ako svet ne razume nas, a mi ne razumemo svet.

Nema, opet, danas na planeti društva ili države u kojoj je sve to u idealnoj ravnoteži, ali je kod većine onih sa kojima se merimo, ili bismo želeli da se poredimo, mnogo više sklada između željenog i realnog, očekivanog i mogućeg. Uzmimo samo jedan detalj: čak 75 odsto mladih, prema jednoj vesti, ne napušta porodični dom ni sa 30 godina, dok se deca na Zapadu odvajaju od svojih roditelja već sa 18. "Produženo detinjstvo" u Srbiji je sve rasprostranjenije: finansijska kriza, emotivna vezanost i teško nalaženje posla čine svoje. "Osamostaliti se i stvoriti porodicu danas je mnogo teže… jbg živimo u takvom vremenu i društvu", napisao je jedan od učesnika u domaćem internet forumu o braku i porodici. "Danas ljudi ulaze u brak da probaju kako će im ići, a nekada su to činili sa čvrstom odlučnošću da im uspe", odgovorio mu je drugi.

Sve više "sigurnih kuća" sigurno su indikator da nešto nije u redu. Nasilja u porodici ima na svim meridijanima, kriza institucije braka nije samo naš fenomen, ali porastu ovog trenda kod nas sigurno doprinosi i to što Srbija drži evropski rekord u stopi nezaposlenosti.

Vreme nije idealno za ljubav. Ali nikad nije ni bilo, niti će biti. Sledite svoja uverenja i svoje ljubavi i nagrada će doći. Svako od nas je početak promena koje želi oko sebe. Ako nam je već suđeno da se stalno borimo i neprestano volimo, onda treba pažljivo da biramo za šta (i protiv koga ili čega) ćemo da se borimo i koga da volimo.