Pazolini bi osudio današnje društvo

Jedna od najprevođenijih italijanskih književnica, Dača Maraini, nekada životna saputnica Alberta Moravije, prijateljica svestranog i prerano preminulog Pjera Paola Pazolinija, i sama bi mogla da bude jedan od mogućih odgovora na večito pitanje umetnika o neuhvatljivoj ženstvenosti. Jer, pišući najpre o ljudima sa margine, nasilju nad ženama i maloletnicima, o društvenim i istorijskim nepravdama, ona pokazuje ono nepokolebljivo nepristajanje na zlo, ali ujedno i razumevanje života, koji su svojstveni upravo suštinskoj ženskosti. Oličava literarni stav da je pisac pre svega svedok svoga vremena.

Dača Maraini bila je gošća Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu, gde je u petak uveče prikazan dokumentarni film „Žene, bogorodice, svetice i vidarke”, Marije Đustine Laurenci i Roberta Lo Verdea. U ulozi pripovedača o staroj Medicinskoj školi u Salernu, i najpre o ženama koje su ovu školu unapredile u Srednjem veku, poznata književnica ukazala je na to da je tokom istorije briga o zdravlju ljudi često bila u službi ideologije. Još uvek lepa, sa iskrom u očima, govorila je o znanjima koje su žene koristile u svrhu dobra, a zbog toga su gorele na lomači, kao veštice.

Pripovedač, prevodilac, dramska spisateljica, novinarka, feministkinja, Dača Maraini (1936) počela je da piše već sa četrnaest godina. Sa sedamanest osnovala je sopstveni književni časopis „Vreme književnosti“, i do danas je ostala učesnik različitih umetničkih, moralnih, društvenih i političkih borbi. Godine 1962. objavila je svoj prvi roman „Letovanje”, a 1963. „Doba nezadovoljstva”. Višestruko nagrađivana, nekada i osporavana zbog neokolišanja, ostala je među najčitanijim italijanskim autorkama bestselera u svetu. Nedavno je saznala da se nalazi u najužem izboru za nagradu Buker internešenel. Ipak, kritički posmatra fenomen nagrađivanja, pa i u sopstvenoj zemlji:

- Što se u Italiji manje čita, nagrade su sve brojnije. I svi sada pišu. Iako nemam izdavačku kuću, jedan činovnik presreo me je u banci i ponudio mi svoj rukopis.

Kako sada vidi položaj žene u odnosu na šezdesete i sedamdesete godine 20. veka, pitamo Daču Maraini.

- Iako živimo u vremenu globalizacije položaj žene razlikuje se u velikoj meri na Srednjem Istoku ili u Africi. U Evropi sada imamo vrlo dobre zakone, i ako je suditi po „papirima” žena je ravnopravna muškarcu. Međutim još uvek je jaka tradicija diskriminacije. Pogledajte piramidu hijerarhije. Samo devet procenata italijanskog parlamenta sačinjavaju žene, što je vrlo malo. Sa druge strane, u italijanskim bolnicama najviše je žena lekara, ali, oni koji u državi imaju stvarnu moć ipak nisu žene, kaže za naš list Dača Maraini. Obraćajući se posetiocima u prepunoj sali Italijanskog instituta za kulturu podsetila je na to da se i danas u nekim delovima sveta događa da žene budu kamenovane zbog preljube, a doseljenici u Italiji i dalje kastriraju devojčice.

- Usled velike ekonomske krize, slabi su postali još slabiji. To su najčešće žene. Pisati o ljudima koji su ugroženi za mene je prirodno. Osećam jaku odbojnost prema socijalnoj nepravdi. Mnogo priča posvetila sam beskućnicima, razgovarala sam sa zatvorenicima, ističe autorka i kod nas prevedenih romana „Vojvotkinja iz Palerma”, Slatko po sebi”, „Kradljivice”, zatim romana „Glasovi”, zbirke priča „Mrak”, dramskih tekstova „Marija Stjuart”, „Dijalog između jedne prostitutke i njenog klijenta”... Neki njeni romani uspešno su ekranizovani.

Literatura joj je u genima, kako napominje, podsećajući na oca, poznatog antropologa, Foska Marainija, protivnika fašizma, svetskog putnika, koji je svojoj kćerki odmalena govorio: „Zapamti, rase ne postoje, postoji samo kultura”.

- I moja baka po ocu, Engleskinja, takođe se bavila pisanjem. Uopšte, pisanje je ženama najprirođenija umetnost, smatra naša sagovornica.

Pred početak Drugog svetskog rata, porodica Maraini nastanila se u Japanu, a od 1943. do 1946. internirana je u koncentracioni logor, jer je odbila da zvanično prizna japansku vladu.

Imajući i sama tragično ratno iskustvo, Dača Maraini poeziju vidi kao „pojas za spasavanje”:

- Logore su preživljavali oni koji su se okupljali kako bi čuli onoga ko je recitovao poeziju. U tome je poetska snaga. Sećanje, pak, kojim se bave svi pisci, neophodno je, naročito u današnjem potrošačkom društvu. Važno je zbog ličnosti koje treba da prave izbore i da donose odluke, sećanje je bitno zbog demokratije.

Kako bi se u vremenu sadašnje demokratije osećali Alberto Moravija i Pazolini, filmski umetnik i pesnik, pitanje je za našu sagovornicu.

- Mislim da bi bili vrlo kritički raspoloženi, zbog toga što su u ovom trenutku društvene okolnosti vrlo loše u Italiji. Posebno bi Pazolini imao reči osude. On je i ubijen zbog toga što je otkrio neke brižno čuvane političke tajne. Imao je samo pedeset godina kada je umro, i tada je bio u punoj snazi, radio je mnogo, bavio se sportom. Međutim, njegova smrt i dalje ostaje tajna. Ubistvo je pripisano mladiću, koji je priznao zločin, ali isti taj čovek je posle trideset godina izjavio da nije sam počinio to ubistvo. Sumnjali smo da je bilo i drugih počinilaca, jer Pazolini nije mogao da strada samo od jednog čoveka, odgovara Dača Maraini.

„Rat bi trebalo da bude proglašen tabuom, kao incest”, rekla je krajem devedesettih, kao gost Međunarodnih beogradskih susreta pisaca. Sada je potresena ruševinama koje vidi u Beogradu, napominjući:

- Sigurna sam da je uvek moguće izbeći ratove, ali, nažalost, industrija oružja najčešće nadjačava svaku reč.