Na leđima plavog i crvenog konja

Specijalno za Politiku

Beč – Ova godina će se zapamtiti po obeležavanju stogodišnjice osnivanja jednog od najuticajnijih umetničkih pokreta dvadesetog veka – „Plavog jahača” – slikarske škole koja je zajedno sa „Mostom” doprinela rađanju ekspresionizma u Nemačkoj, a kasnije i apstraktnog slikarstva.

U glavnom gradu Austrije, na zidovima jedne od najraskošnijih galerija, od februara do polovine maja baškare se radovi Vasilija Kandinskog, Gabrijele Minter, Alekseja fon Javlenskog, Marijane fon Verefkin, Franca Marka, Augusta Maka, Hajnriha Kampendonka, Pola Klea, Alfreda Kubina, Alberta Bloha...

Sa dvesta šezdeset i pet radova na papiru, izložba u Albertini je jedna od najvećih retrospektiva „Plavog jahača”ikada organizovanih.

Interesovanje za kratku (1911-1914) ali plodonosnu epohu pokreta proizišlog iz Novog udruženja umetnika iza koga su stajali Kandinski i Javlenski je ogromno.

U slučaju Beča, grada koji voli da se diči svojim velikanima, publiku u Albertinu privlači i priča o posebnoj vezanosti pripadnika „Plavog jahača” za muziku kompozitora Arnolda Šenberga koji je početkom dvadesetog veka bio čest gost u Minhenu. Na kraju krajeva, Šenbergovi koncerti i predavanja su naveli Kandinskog da počne da „osluškuje” boje. U toj atonalnosti mu se činilo da prepoznaje ono duhovno u umetnosti, što ga je ostavilo u uverenju da može da dokuči sinestetički karakter slikarstva. Šenberg, koji je u svom eseju „Odnos prema tekstu” tvrdio da postoji jako mali broj ljudi koji su, sa muzičke strane gledišta, u stanju da razumeju muziku, citiran je već u prvom almanahu „Plavog jahača”. Kasnije će se pojaviti i kao jedan od izlagača na izložbama.Još jedna interesantna „bečka” priča vezuje se za bezuspešne pokušaje Egona Šilea da se priključi pokretu koji će ga, sa jedne strane priznati kao kvalitetnog slikara, ali će ga i odbiti sa obrazloženjem da naglašena erotičnost, ne zbog same erotike, već telesnosti koja je previše bliska stvarnosti, ne odgovara duhu i filozofiji „Plavog jahača”. Šile koji je tokom druge polovine dvadesetog veka postao jedan od najizlaganijih evropskih slikara, postao je ironičnim sticajem okolnosti, posthumno, deo priče pokreta koji ga nije želeo – u zamenu za pozajmicu iz Lembahhausa, Albertina na jesen 2011. u Minhen šalje oko stotinu njegovih radova na papiru.

Još od prve zvanične izložbe održane u minhenskoj galeriji Hajnriha Tanhauzera (krajem 1911), „Plavi jahač” se povezuje sa internacionalnom umetničkom scenom, pre svega sa „Mostom” (Berlin) kao drugim značajnim ekspresionističkim slikarskim pokretom i naravno – sa francuskim i švajcarskim intelektualnim miljeom. Stvara se tesna saradnja sa Janom Arpom, Robertom Deloneom i Anrijem Matisom, ali i sa piscima (Herman Hese), koreografima i plesačima (Aleksandar Saharov) i kompozitorima (Alban Berg, Šenberg).

Naziv pokreta čiji simbol ostaje tempera na papiru „Plavi i crveni konj” Franca Marka (1912) preuzet je od istoimene slike Kandinskog iz 1903. i almanaha objavljenog pred drugu zajedničku izložbu „Crno-belo” u Minhenu. „Ime smo smislili za kafanskim stolom (...) Obojica volimo plavu boju, Mark – konje, ja – džokeje. Ime nam se zbog toga samo javilo”, reći će jednom prilikom Kandinski, centralna figura „Plavog jahača” i nekadašnji pravnik koji je u Minhen došao da ostvari svoje snove o studijama slikarstva, bez ikakvih sumnji u svoj talenat i budući uspeh.

Teme i tehnike koje se javljaju kod slikara „Plavog jahača”se prepoznatljivo razlikuju jedna od druge – sivilo Alfreda Kubina u prikazima grozomornih zagrobnih bića, živopisan kolorit Kandinskog, mrtva priroda, enterijeri i pejzaži jakih kontura Gabrijele Minter, kubistički i futuristički izleti Augusta Maka, novi tonalni eksperimenti Pola Klea (od crnih akvarela do „otkrivanja boja”), studije životinja Franca Marka...

Za posetu izložbi u Albertini potrebno je izdvojiti nekoliko sati – svakome od umetnika je posvećena velika prezentaciona pažnja.