Politikantstvo, a ne nauka

Sloboda naučnog i umetničkog izraza treba da bude neograničena. Sporno je da li država treba da stane iza jednog takvog zajedničkog udžbenika. Jedinstveni udžbenici istorije nisu izdavani ni za vreme postojanja socijalističke Jugoslavije. Suština bezmalo konsenzulanog uništenja Jugoslavije bila je odbacivanje bilo kakvog zajedništva njenih naroda. Zvanična Srbija i srpski narod većinom su bili najveći i poslednji zatočenici jugoslovenske ideje. U svom nastojanju su poraženi i osramoćeni. Tadašnja želja srpskih vlasti da jugoslovenska država bude reformisana tako što bi bila centralizovana, smatrana je za hegemonizam. Zašto bi danas, u nezavisnim državama i u uslovima opšte revizije tumačenja istorije (koja je u slučaju Bošnjaka, Crnogoraca, Albanca i Hrvata podstaknuta od njihovih vlasti) stvarali nekakav kompromis o zajedničkim temeljima istorijskog obrazovanja? Srpska nacija nije integrisana niti je mobilisana oko svojih nacionalnih ciljeva, u meri u kojoj je to slučaj sa njenim susedima. U takvim uslovima svako nametanje zajedničkih udžbenika postaje prvenstveno deo posleratnih napora radi revizije ratnog ishoda.

Tako smo decenijama svedoci negacija postojanja zajedničkog jezika. Sada, kada Jugoslavije više nema, treba licemerno da te odavno dokazane, „različite”, jezike zovemo „BHS” („bosansko-hrvatsko-srpski”). Ako su naši susedi toliko želeli da se razdvoje, zašto nam sada njihovi moćni zaštitnici oduzimaju pravo na naš, srpski, jezik koji je postojao i u prošlosti !? Nastava istorije bavi se pre svega predstavljanjem naučnih saznanja o prošlosti i kritičkog promišljanja o njoj. Svuda u svetu, takođe, nastava istorije posvećena je i negovanju kolektivnog identiteta. Zašto da posle svih tako loših iskustava u novim uslovima konstruišemo nekakav novi zajednički identitet i stvaramo jednu u suštini „anti-Jugoslaviju”? Prošli identitet građen je na temeljima ljubavi (bratstva) među narodima, ovaj bi bio konstruisan na mržnji prema Srbima (srpskoj krivici).

Proučavanje prošlosti predstavlja preispitivanje i otvoreni izazov stereotipima. Da li je tako nešto moguće ako su pojedini naši „politički korektni” istoričari spremni da oko programa nastave, sadržaja lekcija, naučno utemeljene metodologije i odavno prihvaćenih naučnih rezultata, prave političke kompromise sa nacionalnim novoromantičarima koji ne smeju da iznevere svoju patriotsku publiku?

Kad je trebalo braniti struku od agresivnih mitomana koje je devedesetih godina podržavao tadašnji režim, onda je mnogim današnjim reformatorima naših udžbenika bilo ispod časti da se uključe. Bilo je neprijatno, a nije se isplatilo. Sada smo doživeli da redovni profesor Beogradskog univerziteta tvrdi da srpske elite nisu sposobne za modernizaciju tako što upoređuje Beograd 19. veka sa Parizom, a propušta da ga uporedi sa Sofijom ili Atinom. U sličnom maniru je u kontroverznom regionalnom priručniku za nastavu istorije prihvaćeno neutemeljeno tumačenje Kosovske bitke – onakvo kakvo ga je definisao albanski nacionalizam. Najveći ustanak u istoriji Osmanskog carstva – Prvi srpski ustanak, kojim je započela jedna epoha balkanske istorije – dobio je mesto ravno bilo kojoj, znatno manjoj, lokalnoj pobuni u Albaniji ili Bosni. Kod nas, postoji naučnik, takođe finansiran iz državnih fondova, koji tvrdi da je Prota Mateja Nenadović tvorac termina „etničko čišćenje”, kao i da su srpske vlasti 1915. godine neprijatelja poistovećivale sa bacilima zato što su (inače u skladu sa tadašnjim pravilima medicinske struke) utvrdile da je epidemija tifusa potekla od zaraženih ratnih zarobljenika.

Posle dve decenije sistematskog ulaganja u ruženje čitavog našeg naroda, pisanje zajedničkih udžbenika za naš region predstavlja politički, kazneni i mazohistički, a ne naučni, prosvetni i pomiriteljski projekat. Od Srbije se očekuje da učestvuje u tome na štetu istorijske nauke i sopstvenu sramotu, zato što je to navodno korektno i tobože moderno. Još je teže naučnicima. Najlepše je sukobiti se sa snažnim, a nazadnim elitama svoje zemlje. To je baš rusoovski. Kod nas nažalost nije takav slučaj. Ovde je reč o naučno neutemeljenom obračunu sa tekovinama naše istoriografije koje su postale sporne iz političkih razloga. U postojećim okolnostima i prema poznatim iskustvima pisanje zajedničkih udžbenika je politikantstvo, a ne nauka. Reč je o nasilju nad naučnom metodologijom, nedostojnom pravog intelektualca i slobodnog građanina.

*Istoričar