Spisak za kupovinu na srpskom i kineskom

„Tri puta sam pravila onu ribu od prošlog časa,“ hvali se Zorica Prokopijević dok sa ostalim polaznicima kursa čeka da im Ma Šufeng (28) otkrije tajne ostalih specijaliteta. Usput se presabiraju kome fali vok, a kome kineska satara. I bez jednog i bez drugog se za početak može, ali stalo im je da hranu pripremaju baš onako kako vežbaju na časovima.

U subotu su na meniju bila patka sa orasima i svinjski ribić sa pekinškim sosom.

„Ulje ne sme da bude prevruće, jer će orasi da se raspadnu, objašnjava Ma, dok u voku cvrči komad pačjih grudi, ispunjavajući kuhinju beogradskog restorana „Peking“ mirisima za nas neobičnih začina. Učenici pažljivo slušaju svaki detalj, neki čak i zapisuju.

Komad hrskavog mesa posut je solju i mlevenim crvenim biberom i serviran uz čips od račića, spreman za prvu degustaciju. Ponuđene su i viljuške i štapići, ali retko ko se hvata za ovo drugo. Ma uz pomoć prevodioca Vladimira Jovanovića, sekretara Instituta Konfučije, koji je sa restoranom zajedno organizovao kurs, objašnjava i tu za mnoge nerešivu enigmu – kako pravilno držati štapiće. Jedan je fiksiran između palca i domalog prsta, a drugi se pomera pomoću kažiprsta i srednjeg prsta.

Ani Butrić polazi za rukom da se posluži, ali ne drži štapiće visoko kako Ma savetuje, nego bliže dnu.

„Oduvek me je fasciniralo kako pomoću štapića podignu samo jedno zrno pirinča,“ kaže Ana. „Majka mi je Italijanka, otac Crnogorac, što znači da je u kući već bilo kulinarske raznovrsnosti, a ovo je došlo kao lepo uplitanje sa istoka,“ objašnjava Ana, zaposlena u BELEF centru.

Vreme je da neko od učenika pokaže da li je pažljivo slušao učitelja i red je pao na Anu da samostalno spremi pačje grudi. Brižljivo preliva prethodno skuvano meso smesom od jaja i brašna i posipa ga seckanim orasima. Ma sugeriše kad je vreme da se meso okrene. Za nekoliko minuta, pošto je gotovo jelo vešto isekla satarom, iznosi specijalitet.

„Hajde da vidimo ko je hrabar,“ smeje se.

Mladi kuvar, poreklom sa severa Kine učio je zanat od majstora kineskog kulinarstva Džang Guiđanga, koji je 1980. kao jedan od članova prijateljske delegacije NR Kine došao u Beograd i sa svojim učiteljem Vang Dunghunom, dugogodišnjim ličnim kuvarom Mao Cedunga, otvorio „Peking“, prvi kineski restoran na prostoru tadašnje SFRJ. Ma je došao u Beograd u avgustu 2008. i za to vreme zavoleo naše kifle, pljeskavice i ćevape.

„Najvažnije je da vam se sviđa ono što spremate. Naši recepti su fleksibilni. Ako ne volite papriku ili ako je trenutno nemate, ne morate da je stavite,“ objašnjava Ma.

To je još jedan od principa kineske kuhinje – recepti su obrisi forme koja se dopunjava i menja. Sastojci se dele na glavne, prateće i začine. Do pravih mera se dolazi vremenom, upoznajući sopstveni ukus i ukus ljudi sa kojima se deli uživanje u hrani.

„Ja sam se odavno upoznao sa kineskom kuhinjom, ali sam se upisao na kurs da se oslobodim strogih recepata i papira, da mogu da spremam ’iz glave‘.Učio sam po receptima koji su namenjeni zapadnom svetu, sa strogim merama, a kod Kineza to uopšte nije tako,“ kaže Nenad Popović, po zanimanju arhitekta.

Među beleškama je i spisak za kupovinu u kineskom centru u bloku 70. Pored naziva na srpskom tu su i kineski karakteri da bi trgovac tačno znao šta se traži:

kineska vegeta, kinesko sirće, susamovo ulje, sos od ostrige, kinesko vino. Ko ne zna kako izgleda kineska vegeta, neka se ne iznenadi ako dobije belu zrnastu masu koja liči na šećer, a ukus joj je slatko-kiselkast.

U specifičnim začinima je i jedna od tajni kineske kuhinje. Svinjski ribić sa pekinškim sosom, drugi specijalitet na prekjučerašnjem meniju, ne bi imao tako karakterističan slatkasti ukus da u njega ne ide koin sos.

„Eto, ručak je gotov za pet minuta,“ kaže Zorica, koja je sledeći Maov primer, brzo spremila ovaj specijalitet. Kada se servira na sto, ploča od vreline još pucketa, junetina je mekana i ukusna – piše u pratećoj knjižici recepata za biftek na ploči. Za neka druga jela u opisu stoji da su „svetlocrvena“ ili „svetlijih nijansi“, jer kinesko kulinarstvo postavlja tri zahteva – idealnu boju, idealnu aromu i idealan ukus.

„Svako kinesko jelo ima svoju priču i naziv se ne može prevoditi bukvalno, nego u skladu sa nekim načinom pripremanja. Ovaj pekinški sos je zapravo neki slatki sos, ali mi ga tako zovemo jer se pravi u Pekingu,“ objašnjava prevodilac Vladimir.

„Hoćemo li sutra pohovani sladoled?“ navijaju Zorica i Ana. Oduševljene ovim specijalitetom probale su da ga naprave kod kuće, ali su zaključile da je ipak bolje doći u restoran kad se užele ove neobične poslastice.

Nažalost, to nije na dnevnom redu, ali jeste nešto slično našem roštilju, što je obradovalo najmlađeg od šestoro polaznika, kuvara po zanimanju.

„Veri najs“,obraća se Miloš Petronijević iskusnijem kineskom kolegi, premda Ma ne zna engleski. Lazarevčanin koji u Beogradu čeka posao nada se da će sa diplomom završenog kursa imati bolje šanse.