Utopija ili izazov

Prostor bivše Jugoslavije, te Balkana, karakteriše poznata sintagma „viška istorije”, na šta se nužno naslanja uronjenost u prošlost. Reč je, ipak, o stereotipu. Naime, navedena sintagma nije isključivo specifičnost ovog prostora. Spletom okolnosti, ove godine Amerikanci beleže 150 godina od otpočinjanja građanskog rata. Čak i ovlašno čitanje mnogobrojnih tekstova o ovoj temi otkriva frapantnu nesaglasnost oko karaktera pomenutog rata. Osim serioznih akademskih rasprava, nesaglasnost se manifestuje duhom netolerancije. Upravo o toj neželjenoj pojavi ću se fokusirati u ovom tekstu, sa težištem na Bosni i Hercegovini.

Dve gromade smutnje posebno su se isprečile pred idejom Bosne – „agresija” i „genocid”.

U izvornom tumačenju odrednice, izvedene iz latinskog jezika, agresija predstavlja svaki oblik nasilja uperen na drugog ili druge. Protokom vremena odrednica je pretrpela semantički pomak, u savremenom značenju napada jedne zemlje na drugu suverenu zemlju, uz napomenu kako Povelja UN zabranjuje čin agresije. Izlišno je napominjati kako se u BiH, te susednoj Hrvatskoj, ovom odrednicom barata u kategorijama međunarodnog prava, pri čemu se apsolutno zanemaruje širi istorijski, politički i socio-kulturni kontekst, koji je doveo do ratova na prostoru bivše nama zajedničke otadžbine.

Odrednica genocid (kombinacija grčkog i latinskog), po definiciji međunarodnog humanitarnog prava, predstavlja zločin učinjen s namerom da se potpuno ili delimično uništi rasna, nacionalna, etnička ili verska zajednica na određenom prostoru. U slučaju Srebrenice, nadležni međunarodni sud je utvrdio akt genocida, mada je konstatovano kako su bili pošteđeni deca i žene. U kontekstu nedodirljivosti sudskih presuda, kojima se po pravilu politikantski manipuliše, nedovoljno je poznato, čak i užoj stručnoj javnosti, kako je tribunal u Nirnbergu oficijelno priznao da su zločin u Katinskoj šumi (pobijeno, metkom u potiljak, više od 25.000 poljskih oficira) počinili nacisti! Tek sa padom Berlinskog zida obznanjena je istina o masakru, kojeg su počinili sovjeti. U duhu jurističkog kreda – nulla poena sine lege (svaka kazna mora biti na zakonu zasnovana), masakr u Katinskoj šumi nije bio genocid.

Bošnjački govor o žrtvama je proširio definiciju genocida i na ostale delove BiH tokom rata iz devedesetih, uključujući i navodne genocide u Kraljevini Jugoslaviji, te navodne genocide u istočnoj Bosni tokom Drugog svetskog rata. Time se zaokružuje martirološki, stradalnički, identitet Bošnjaka kao trajne žrtve 20. veka.

Kako pod bremenom takvih fiksacija pisati zajednički udžbenik istorije?

Ni izrada francusko-nemačkog udžbenika istorije (ideju inicirali učenici) nije išla glatko. Prvi tom je krenuo sa 1945. godinom, kako bi se u startu izbegla osetljiva istorijska poglavlja. I u toj varijanti, 20 odsto sadržaja nije bilo identično, radi nesaglasnosti oko uloge SAD, statusa ondašnje DDR, francuske kolonijalne politike, te uloge hrišćanskih crkava.

Evropsko udruženje istoričara (Euroclio) upustilo se u ambiciozan program zajedničkog istorijskog predloška (2003) za BiH, Hrvatsku i Srbiju, kombinovano sa predavanjima. Projekat je bio vremenski omeđen (1945–1990), što jasno sugeriše nesaglasnost oko karaktera ratova na ovim prostorima, uključujući i Drugi svetski rat.

Agilna nevladina organizacija Centar za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi (CDRSEE), sa sedištem u Solunu, tokom 2005. izdala je četiri regionalna istorijska udžbenika, ali bez perioda ratova iz devedesetih godina, što dovoljno govori o osetljivosti teme, a još više o vremenu i ambijentu u kojem bi se istorija pisala.

Zajednički francusko-nemački udžbenik istorije poslužio je kao primer mogućeg zajedničkog evropskog udžbenika. Slobodnije parafrazirano, radni naslov je glasio: ,,Utopija ili izazov?” U međuvremenu, projekat je preformulisan u oficijelan naziv: ,,Prošlost, budućnost Evrope”.

Publicista, Sarajevo