Nuklearne i druge centrale

Tekst profesorke Jasmine Vujić napisan je manje kao polemika, više kao zalaganje za izgradnju nuklearnih elektrana, pa su neki podaci izostavljeni ili pogrešno prikazani.

„Ako izuzmemo Černobilj...”, piše prof. Vujić i odmah se nameće pitanje zašto ga izuzima? O ovom udesu ima dovoljno podataka, a izostavljen je jer ne potvrđuje tezu da nijedan radnik na nekoj drugoj nuklearnoj elektrani nije poginuo. Nećemo o Černobilju jer je tamo 30 radnika umrlo od neposrednih posledica „akcidenta”, oko 600.000 ljudi učestvovalo je u sanaciji kao „likvidatori”, evakuisano je oko 330.000 osoba, zabeležen je veliki porast kancera tiroidne žlezde u preko 60.000 slučajeva itd. (podaci iz publikacije SZO iz 2006).

Ako nećemo o Černobilju, hajde o termoelektranama (TE) na ugalj, uz pogrešne ili nepotpune podatke. Tvrdnja da „TE na ugalj emituju u neposrednoj blizini oko 100 puta veće nivoe zračenja u toku godine nego nuklearna elektrana slične veličine...” nije daleko od „histerije i poziva” koji su kritikovani kao reakcija na udes u nuklearki u Japanu. Ili tvrdnja da „termoelektrane na ugalj proizvode toksični otpad i pepeo koji sadrži otrovne hemikalije, teške metale, radioaktivne materije, opasne patogene materije, koji zagađuju plodno zemljište i vode (primer zagađenja oko termoelektrane kod Obrenovca)”. Rezultati proučavanja prirodne radioaktivnosti uglja i pepela, u svetskoj literaturi i iz naših ovlašćenih laboratorija, govore suprotno. Navodim zaključak iz jednog od radova: „Nađeno je da je izlaganje ljudi spoljašnjem gama zračenju iz ovih termoelektrana (TE na lignit, prim. B. S.) malo u poređenju s promenama izlaganja zračenju iz prirodnih izvora. Rezultati ovlašćenih laboratorija (instituti „Vinča” i „Karajović”), dovode do istih zaključaka: „Dobijene vrednosti se bitno ne razlikuju, odnosno sadržaj prirodnih radionuklida u uzorcima pepela, šljake, uglja bliske su rezultatima koji su dobijeni u drugim zemljama (Nemačka, SAD, bivši SSSR, Poljska, Indija i dr.)”. Slično je i sa uzorcima zemljišta i biljnih kultura u okolini naših TE: „U uzorcima zemljišta i biljnih kultura detektovani su prirodni radionuklidi čija se koncentracija ne razlikuje u odnosu na iste uzorke koji se nalaze na drugim teritorijama naše zemlje ili u okolini drugih termoelektrana u svetu”. Za vode: „Sve analizirane vode odgovaraju važećem Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za piće, odnosno dobijene vrednosti za ukupnu alfa i beta aktivnost u skladu su s Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode za piće. Sl. list SRJ br. 48/98”.

Tačna tvrdnja o našim TE: „Na osnovu svih urađenih analiza, u okviru postojećeg programa, rezultati ukazuju na to da nema povećanja radioaktivnosti životne sredine, usled rada pomenutih termoelektrana”. Ovakva ispitivanja kod nas se redovno i sistematski rade.

Tvrdnje o „toksičnom otpadu i pepelu, o otrovnim hemikalijama...”, treba da nas prepadnu i nateraju da srušimo sve TE. Za utehu preplašenim čitaocima ,,Politike”, otrovnih hemikalija i teških metala ima i u vodi za piće i u hrani, ali u dozvoljenim koncentracijama. Pepeo nastao u našim TE pri sagorevanju lignita, po svom hemijskom sastavu ne razlikuje se bitno od pepela nastalog u drugim TE u svetu i nije opasni otpad. Institut za fiziku dugo radi analize uglja, pepela, površinskih i podzemnih voda u TENT-u, Obrenovac, pa je moja tvrdnja izrečena na osnovu analiza velikog broja parametara. Uradili smo i tri opsežne (više od 1.000 str.) studije u kojima je data potpuna karakterizacija domaćih lignita i pepela. Ako se uporede koncentracije 19 elemenata koji se najčešće sreću u zemljištu (tzv. koncentracije fona) sa onima u uglju ili u pepelu, vidi se da nema većih odstupanja od prosečne vrednosti u zemljištu.

Leteći (najfiniji) pepeo koristi se za proizvodnju cementa. U SAD se oko 43 odsto pepela koristi kao konstrukcioni materijal u industriji. Reč je o industrijskoj sirovini, a ne o „toksičnom otpadu”.

Zašto je, po mom mišljenju, ispravno opredeljenje Srbije da i u narednom periodu gradi TE na lignit? Srbija ima oko 1,5 milijardi tona lignita i još neistraženih prostora i logično je da se i ubuduće koristi lignit za proizvodnju struje, uz preostali hidropotencijal. Domaćina koji živi na ivici šume i greje se na drva ne možete da ubedite da treba da pređe na naftu. Ili, Šumadince da zapuste šljivike i malinjake i da se late kivija ili ananasa! Zato, ubeđivati Srbiju da zaboravi svoje sirovine i da krene u nuklearne elektrane nema nikakvog smisla.

Drugi problem, koji prof. Vujić nije pomenula, jeste tzv. dekomisija nuklearnih elektrana. Troškovi gašenja nuklearne elektrane prevazilaze troškove njene izgradnje. Po onoj narodnoj, „dala baba dinar da se u kolo uhvati, a posle dala deset da iz kola izađe, ali ne može”. Problem trajnog odlaganja nuklearnog otpada još nije rešen na zadovoljavajući način. Ako već govorimo o „toksičnom otpadu”, zašto ne kažemo da je iskorišćeno nuklearno gorivo u pravom smislu reči „toksični otpad”, da sadrži samo „teške metale i radioaktivne materije”. Od njega ne može da se pravi cement, a prave se vrhovi najrazornijih projektila posejani po Srbiji, za koje, uz sve mere sigurnosti, nisam siguran da nisu ostavili neke posledice.

naučni savetnik, Institut za opštu i fizičku hemiju, Beograd