Filmski hit kao pozorišni „zicer"

Predstave nastale prema filmskim scenarijima svojevrsni je umetnički trend koji su ove sezone usvojila mnoga beogradska pozorišta. Dramatizacija filmskog remek-dela Ingmara Bergmana „Kao kroz staklo” u režiji Anje Suše zaživela je u Beogradskom dramskom pozorištu, a krajem aprila očekuje se i premijera višestruko nagrađivanog scenarija Pedra Almodovara „Sve o mojoj majci” u režiji Đurđe Tešić.

Proteklih dana mnogi su otišli u zemunski „Madlenijanum” da vide šta je ta kuća napravila od popularnog filma „Doručak kod Tifanija” kako glasi naslov njihove nove predstave.

Karta više traži se i u Pozorištu na Terazijama za mjuzikl „Producenti” nastao na osnovu istoimenog filma Mela Bruksa iz 1968. godine, koji je tri godine kasnije postao veliki brodvejski hit mjuzikl po kojem je naše muzičko pozorište i radilo ovo ostvarenje. I u Ateljeu 212 je slična situacija. Samo što je premijerno izvedeno delo „Otac na službenom putu” Abdulaha Sidrana u režiji Olivera Frljića koje iza sebe ima i izuzetnu filmsku verziju, najavljen je novi projekat: pozorišna verzija teksta „Sedam i po” Miroslava Momčilovića u režiji Darijana Mihajlovića koji je najpre ostvaren u filmu. U Bitef teatru u petak uveče biće izvedena premijera predstave „Ja i ti” rađena po motivima filma „Šta se dogodilo sa Bejbi Džejn”.

Adaptacije filmskih dela u pozorišne predstave pojedini teatrolozi i kritičari smatraju nastavkom teme „umetnost u umetnosti”, odnosno mogućnošću da se ove dve umetničke grane još više približe. Drugi, pak, tvrde da je u pitanju dobar marketinški potez.

– To je divna prilika da se raspravlja o odnosu pozorišta i filma, i da se čak dokaže da je pozorište, s jedne strane, superiornije od filma. S druge strane, to je marketinški trik, dobra prečica do propagandnog poena – kaže teatrolog Jovan Ćirilov.

Rediteljka Anja Suša tvrdi da je transponovanje filmskog scenarija u pozorište sasvim prirodno kada je Bergman u pitanju, jer on nije samo filmski autor.

– Mislim da je transponovanje filmskog medija u pozorište povezano sa potrebom da se preispita pozicija filma u savremenom društvu. Film je na određeni način ugrožen, jer se bioskopi gase, što se nekim čudom ne može reći i za pozorište. To je zanimljivo kao fenomen! Prvo se mislilo da će pozorište propasti kada se pojavio film, pa da će propasti kada se pojavila televizija, odnosno novi mediji, kao što je internet. Sada je, može se zaključiti, došlo do obrta: određeni mediji koji su u izvesnom trenutku ugrožavali pozorište na kraju su se stopili sa pozorištem koje ih je sve pobedilo.

Željko Jovanović, umetnički direktor Pozorišta na Terazijama, tvrdi da je u ovom slučaju osnovno pitanje da li je transponovanje jednog u drugi žanr uspelo ili nije. Ako je odgovor pozitivan, onda je sasvim svejedno šta je inspiracija, povod, odnosno izvor.

Uz komentar da dobru dramu nije teško preraditi u dobar film, Miroslav Momčilović naglašava:

– Ako je nešto bilo filmski hit, velika je verovatnoća da će imati uspeh i u pozorištu. Sportski rečeno to je neka vrsta zicera. Uprave pozorišta manje rizikuju ako uzmu nešto što je već bilo hit. Isto je i sa filmskim producentima. Pozorište ima hendikep u odnosu na film, jer ne može da se radi krupni plan. Međutim, u pozorištu gledate žive ljude, glumce na sceni što je ogromna prednost.

Mnogi su verovali da će film kao moćniji i masovniji medij potisnuti pozorište, kaže pozorišni kritičar Slobodan Savić i dodaje:

– To se i dogodilo, ali pozorište uzvraća udarac! Poznati film može biti dobar „mamac” i za pokolebanu i za „trendi” pozorišnu publiku. To je, a ne nedostatak dobrih dramskih tekstova, jedan od razloga učestalih dramatizacija poznatih filmova i na našim scenama. Ali, to nije karta na koju je moguće uvek i sa sigurnošću igrati. Naravno, ima i pozitivnih primera. Najnoviji je „Otac na službenom putu” Ateljea 212. Kreativnim iščitavanjem Sidranovog predloška, Oliver Frljić je ne samo napravio autorski otklon od čuvenog filma, nego je tematska čvorišta teksta rekontekstualizovao dajući im nova značenja, izmenjenu perspektivu i drugačiji ugao gledanja. Legitimno se koristio i filmskim narativom (brzo smenjivanje scena, stop kadrovi, krupni i drugi plan), ali je sve to uradio pretežno pozorišnim sredstvima, bez preteranog ili trivijalnog koketiranja s drugim medijima izražavanja. Zahvaljujući tome prisustvovali smo ponovnom trijumfu kultivisanog i razumljivog jezika pozorišta kojem film nije pretpostavljeni mlađi brat.

B. G. Trebješanin