Bombe i Andželina

Od našeg specijalnog izveštača

Tripoli, Ras Đedir – Avijacija NATO-a ponovo je u četvrtak ujutru nadletala Tripoli, čula se jedna jaka eksplozija u južnom delu grada, protivavionska odbrana mestimično je delovala nekoliko minuta, tek reda radi.

Zanimljivo je da NATO još nije gađao najveću vojnu vazduhoplovnu bazu u Libiji, aerodrom Metiga, koja je praktično u Tripoliju i koja je nekadašnja američka baza. Da li je, zapravo, namerno pošteđena zbog budućeg korišćenja i za koga.

Nešto kasnije, avioni NATO-a greškom su bombardovali deo Misurate koju drže pobunjenici. Te ponovljene greške pilota izazivaju ogorčenje među pobunjenicima. Posebno su besni što NATO nikako da očisti teren između Brege i Adždabije gde su se i juče vodile borbe.  

Oko podneva pred hotelom „Riksos“ okupilo se nas nekoliko novinara koji odlazimo iz Libije. Novinarka „Vašington posta“, dopisnik Bi-Bi-Sija, po dvojica španskih i italijanskih kolega i izveštač „Politike“. Sa nama su trojica libijskih pratilaca.

Zadnji deo kombija krcat je TV opremom, torbama, koferima, vrećama za spavanje. Prilazi mi Halid iz pres-centra i jednostavno mi samo trga ratnu pres-akreditaciju obešenu oko vrata. Što bi se uopšte zamarao zapisujući ko ostaje, a ko odlazi. Jer, ko nema akreditaciju taj je mogući špijun.

Vozač vozi prilično brzo, zaobilazimo kamione tako što skrećemo i van puta. Prolazimo gradove Zaviju, Sabratu i Zuvaru. Svuda veliki redovi za gorivo. Naoružani ljudi prave poredak u koloni koja čeka benzin i dizel.

Moje kolege više na te detalje i ne obraćaju pažnju. Svi smo nekako umorni i otupelih čula. Poneko podigne kameru da snimi neku rupu od granate u ponekoj kući u Zuvari, i to je to.

Malo je ljudi na ulicama, kao da je kompletan život u Libiji stao. Na nekim balkonima suši se rublje. Ima i otvorenih prodavnica, većinom sa hranom. Gomile đubreta, kartoni, novine, plastika, sve pored glavnog puta i po sporednim gradskim ulicama. Ima toga sada i u Tripoliju.

Oko 1,5 milion stranih radnika radilo je u Libiji najteže, pa i komunalne poslove. Sada su skoro svi pobegli i nema ko da čisti ulice. Libijci ne žele da rade taj posao.

Negde pred prelazom Ras Đedir, na libijsko-tuniskoj granici, upadamo u peščanu oluju, neobičnu za ovo doba godine. Pesak ulazi kroz zatvorene prozore kombija, nadire u oči, uši, usta. Umotavamo se u šalove. Svi ovde imaju šalove pri ruci. Ličimo na beduine u kombiju. Naši pratioci sređuju pasoške formalnosti kod libijske policije i carine. Kombi nas dovozi do „ničije zemlje“.

Izbacujemo stvari iz vozila i teglimo ih ceo kilometar do tuniske pogranične policije. Peščana oluja i dalje zamagljuje pogled, skoro da jedan drugog izgubimo bauljajući ka Tunisu.

Čujem neko urlanje. „Bangladeš, Bangladeš!“

Ne mogu da verujem. Na tuniskoj strani granice, usred pustinje, stoji Andželina Džoli, ambasador dobre volje UN, među izbeglicama iz Libije, državljanima Bangladeša.

Kao fatamorgana. Stoji Andželina uspravna i ponosna i deli flašice sa vodom svakome ko dolazi iz Libije. Oko nje izbeglice u transu. Onako prljavi od puta, umorni i puni peska, ignorisali smo je. Nisam primetio da se potresla.

Rastanak od kolega. Sve njih sa tuniske strane granice čekaju kombiji njihovih ekipa. Izveštač „Politike“ uzda se u dobru volju i poštenje tuniskog taksiste. Jedanaesta je godišnjica smrti nekadašnjeg tuniskog predsednika Habiba Burgibe.

„Tito i Burgiba bili su prijatelji“, kažem taksisti.

„Da, da“, potvrđuje on.

„A vaš bivši predsednik Ben Ali, kakav je on bio?“

„Loš, loš: Svi smo mi radili za el i za lui.“

„ Izvinite, ko je tu el?“

„El je Lejla, žena Ben Alija. Mi je zovemo i Lejla džin, zbog pića.“

„I kako sada gledate na njihov odlazak sa scene?“

Moj taksista je samo otvorio dlan ruke i otpuhnuo sa njega. Iza mene ostala je Libija. Mrak je već pao.

Miroslav Lazanski