Britve su vibrirale

Sa brežuljka u poljani kod banatskog sela Idvora, rodnog mesta Mihajla Pupina, iza stare ciglane, puca vidik na prostrane pašnjake, mlada žita i daleke bele crkvene tornjeve susednih sela. Pored Idvora su vode Tamiša i Tukoša. Tamiš sa svojim zelenim pervazom vrba i hiljadama gusaka, krivudavi Tukoš s mrešćenjem šarana. Reke seku Utrine, Dominal, Rakšin rit, Siget i druge pašnjake... Pre jednog i po veka brežuljak je otvarao isti vidik dečaku Mihajlu, koji je sa vršnjacima, leti, na tim pašnjacima čuvao stoku.

Danas je rodna kuća Mihajla Pupina u Idvoru muzej. Starinska kuća iz 19. veka. U njoj odaje, nameštaj, zemljana peć, klupe – kao da će se svakog trenutka pojaviti bistrooki momčić Mihajlo. Tu je on slušao priče i predanja o Kosovu, Kraljeviću Marku, Fridrihu Velikom, Napoleonu, Garibaldiju, Karađorđu, citate Starog i Novog zaveta. Ponajviše od mudrog starog komšije Babe Batikinog, koji je probio Rusiju s jednom austrijskom divizijom u pohodu Napoleona na tu zemlju 1812.

Franklin i Sveti Ilija

U školi u Pančevu Mihajlo je prvi put čuo za Franklina, koji je pomoću ključa i zmaja otkrio da je munja posledica električnog pražnjenja između oblaka, a da je grmljavina posledica eksplozivnog širenja vazduha... Kad je to ispričao ljudima ispred rodne kuće, Pupinov otac je ljutito rekao da je to jeres! „Nije, valjda, taj Amerikanac Franklin pametniji od najmudrijih ljudi Idvora i od Babe Batikinog, kad se zna da grmljavina nastaje kad se sveti Ilija vozi karucama po nebu i raju!”

Mihajlo je sa kućne kapije pošao na nauke u nepoznati veliki svet. Prvo parobrodom do Budimpešte, pa železnicom do Praga. Crna šubara, dve tkane vunene torbe. U jednoj rublje, u drugoj hrana za put: veliki hleb i pečena guska! Kad je dunavska lađa prolazila pored Sremskih Karlovaca, sa ushitom je posmatrao bele tornjeve i kupole. Nije pazio na torbu,  pa su mu ukrali pečenu gusku!

U autobiografskom delu „Sa pašnjaka do naučenjaka” Pupin navodi da je za brodsku putnu kartu za Ameriku prodao čak kaput i kapu! U hladnim noćima preko Atlantika, grejao se pored velikog brodskog dimnjaka... U Njujorku ga niko nije dočekao.

A on je tamo poneo i zrnce mudrosti sa rodnih pašnjaka. U pomenutom autobiografskom delu Pupin navodi da su mu neka zapažanja iz detinjstva, sa idvorskih pašnjaka, kasnije u životu pomogla za velika otkrića. Za vreme letnjih ferija i Pupin je, kao mnogobrojna seoska deca, u poljani čuvao volove.

„Školski raspust”, piše Pupin, „poklapao se sa odmorom dobrih starih volova. I ja sam nekoliko leta proveo na ovom zanimljivom poslu. To su bile moje jedine letnje škole, najinteresantnije koje sam ikada posećivao.

Seoski volovi bili su podeljeni u krda od oko pedeset grla. Svako krdo je čuvalo grupa od nekih dvanaest dečaka iz porodica kojima su pripadali volovi. Svaka grupa je bila pod nadzorom jednog iskusnog mladog govedara. Nije bilo lako čuvati krdo od pedeset volova. Danju je bilo lakše, jer su letnje žege i nesnosne mušice primoravale volove da traže spas u hladu ispod drveća, pa bi oni tek noću bili gladni: tada bi žustro krenuli u potragu za dobrom ispašom.

Vreme je da pomenem da pašnjaci u mom rodnom mestu pokrivaju prostor od nekoliko kvadratnih milja koji bi nekih godina bili zasejani kukuruzom. U avgustu i septembru ova prostrana kukuruzna polja ličila su na neprohodnu šumu. Nedaleko od Idvora nalazi se selo poznato po kradljivcima stoke. Ovi lopovi bi se sakrili u kukuruzu i čekali da neko goveče tamo zađe...

Nepozvani noćni gosti

Znali smo da se volovi na ispaši kreću prema dobu noći, koje smo procenjivali po položaju zvezdanih jata kao što su Orion i Sedam vlašića. Pazilo se na kretanje Večernjače i Zornjače. Venera je bila naša bela zvezda, a Mars crvena. Veliki medved, Severnjača i Mlečni put su nam služili kao kompas.

Znali smo da negde duboko u noći, kad čujemo slabačak zvuk crkvenog zvona u susednom selu, preko kukuruza na naš pašnjak duva povetarac koji nosi miris slatkog, mladog kukuruza našim gladnim volovima, pozivajući ih na bogatu gozbu. Tada smo se pretvarali u oči i uši. Naše uši su bile tesno pripijene uz zemlju, a oči prikovane za zvezde iznad nas...

Jedna od veština koju smo stalno vežbali kako da sačuvamo naše volove od nezvanih noćnih gostiju, bilo je signalisanje i dojavljivanje kroz zemlju! Svaki dečak imao je bricu, nož sa dugom drvenom drškom. Taj nož bi zabadao u zemlju, a zatim bi se udaranjem po njegovoj dršci proizvodio zvuk. Dečaci su ležali na zemlji sa prislonjenim uhom i imali zadatak da odrede pravac i rastojanje zvučnog izvora. Vežbajući, postali smo stručnjaci za ovu vrstu signalizacije. Zapazili smo da se zvuk mnogo brže prostire kroz zemlju nego kroz vazduh i da čvršća zemlja bolje prenosi zvuk od rastresite uzorane zemlje.

U vreme kada su letnje noći crne kao kose devojačke, teško smo razaznavali volove na ispaši na nekoliko koraka od nas. Tada smo imali specijalnu taktiku: raspoređivali smo se duž određene linije na međusobnom rastojanju od dvadesetak jardi. Ta linija delila je pašnjak od kukuruznih polja u kojima vrebaju kradljivci. Bio je to naš ’brisani prostor’. Britve su vibrirale – ’oni ovuda ne smeju proći’!...

Zahvaljujući našem dojavljivanju kroz zemlju, nadmudrivali smo kradljivce stoke... Moj učitelj, Slovenac Kos, koji nam je inače objašnjavao fenomene fizike, nije znao da mi protumači naš sistem dojavljivanja, a čisto sumnjam da je prosečan fizičar Evrope mogao to da učini u ono vreme”, zapisao je Pupin.

„Ovaj fenomen je osnova otkrića do kojeg sam došao dvadeset pet godina posle onih iskustava stečenih u pastirskoj letnjoj školi u Idvoru”, iznosi Pupin, misleći pri tome na rešenje problema prenosa telefonskih signala na velika rastojanja primenom metoda koji je poznat kao „pupinizacija”.