Najbolji srpski lobista u SAD

Nekoliko dana posle smrti Mihajla Pupina, „Politika” je 17. marta 1935. objavila na celoj strani tekst s petostubačnim naslovom: „Ja sam bio govedar u Banatu, pa sam uzet od svojih goveda da javljam ljudima čudesna dela gospodnja u prirodi.” U ovom tekstu episkop Nikolaj (Velimirović) izneo je neka svoja sećanja na druženje s Pupinom u SAD, u godinama Prvog svetskog rata, gde su obojica radila na nacionalnim i patriotskim poslovima za pomoć Srbiji i u prilog južnoslovenskog ujedinjenja.

Vladika Nikolaj navodi da je veliki naučnik dominirao svakim skupom na kome bi se našao, ne samo svojom rečitošću i logikom, nego i celom svojom pojavom, celinom svoje impresivne i jake ličnosti.

Tako je nekom prilikom u Norfolku nekoj dami objašnjavao šta je to radio i kako se prenosi glas na daljinu bez žica.

– Pa eto tako – odgovori Pupin – to je sasvim prosto. Prenosi se glas najpre elektrikom, pa vazduhom, pa opet elektrikom. Sasvim prosto, kao kad mi bacamo jabuke jedno drugom iz ruke u ruku!

– To je za mene ipak veliko čudo – nastavi Amerikanka.

– Nikakvo čudo, kao što nije nikakvo čudo ma šta od onoga što je čovek smislio i konstruisao.

– Da, tako vi naučnici uvek! Nikakvo čudo – srdi se gospođa. – Međutim, za mene je čudo i telefon i radio i sve ostalo.

Tada profesor Pupin uzdiže svoj kažiprst desne ruke i upita:

– Šta je ovo?

Svi se iznenadismo takvom pitanju, ne znajući šta Pupin smera tim da kaže. I radoznala gospođa ćutala je i gledala.

– Ovo je, jelte, prst profesora Mihajla Pupina. Vi kažete, radio je čudo. A ja vam kažem, da sve železnice što danonoćno jure sa kraja u kraj ovog kontinenta, svi telegrafi, telefoni, parni i električni kotlovi, i teleskop moga prijatelja Milikana, i gramofon moga prijatelja Edisona, i sve ostale veštačke naprave, kao sva naša amerikanska civilizacija skupa, sve to predstavlja jednu prostu i grubu detinjsku napravu u sravnjenju sa organskim sastavom i konstrukcijom ovoga jednoga čovečjega prsta. Ovaj jedan prst veće je čudo, gospođo, od svega što su ljudi sazdali u Americi do sada.”

I ova epizoda koju nam je saopštio episkop Nikolaj, bar delimično svedoči o snažno izraženoj karakteristici Mihajla Pupina, njegovoj sposobnosti da ubedljivo, svedeno, zaneseno ali i logično, govori o složenim pitanjima ne samo nauke nego i o odnosu nauke i života, te da sagovornike pleni svojim izlaganjem.

Ova Pupinova ljudska i intelektualna karakteristika snažno je došla do izražaja i u njegovom nacionalnom i patriotskom radu u SAD, čemu se svesrdno posvetio 1908. godine, posle Austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine.

Kao ugledni naučnik, humanista i nesumnjivo jedan od najuglednijih Srba u SAD, Mihajlo Pupin je stao da gromovito, u štampi, na predavanjima i u raznim susretima, upoznaje tamošnju javnost sa istorijom i savremenošću Srbije i Crne Gore, s njihovom borbom protiv Austrougarske dominacije i borbom za nacionalno oslobođenje.

Ulagao je ogromnu energiju u polemičko objašnjavanje nacionalnih interesa, potreba i opredeljenja srpskog naroda, plameno je pozivao u borbu protiv austrijske dominacije, prikupljao pomoć za Srbiju i Crnu Goru, dopisivao se sa uglednim ličnostima američke javne i političke svene, starao se da pomoć koju je prikupljao, uz često darivanje sopstvenog novca, stigne tamo gde je najpotrebnija. Neposredno se angažovao u mnogim srpskim nacionalnim organizacijama, društvima, udruženjima i u redakcijama srpskih glasila.

U svojim slavnim memoarima „Sa pašnjaka do naučenjaka”, objavljenim 1923. godine, pisao je: „Pobegao sam iz Granice (Vojvodine – prim. a.) jer su hteli da me pomađare, i pobegao sam iz Praga, jer su hteli da me ponemče. Pobegao bih bio i iz Amerike, da su ovde od mene tražili da napustim svoje srpske pojmove, a to su moja mati, moje rodno mesto, moja srpska pravoslavna vera, moj srpski jezik i svet, koji tim jezikom govori. Kad bih njih napustio, to bi bio moj poslednji dah.”

Tim svojim mladalačkim nacionalnim opredeljenjima vratio se tek 1908. pošto je 34 godine proveo u SAD i za to vreme stekao slavu kao profesor Kolumbija univerziteta, naučnik i pronalazač.

Doprinos Mihajla Pupina u organizovanju srpskog iseljeništva bio je izuzetan, o čemu svedoči i njegovo neposredno angažovanje na osnivanju „Sloge”, najveće srpske organizacije u SAD, čiji je predsednik bio od 1909. do 1921. Oslanjao se, dabome, i na podršku svojih američkih prijatelja, a polje njegovih akcija znatno je prošireno kada je u junu 1911. imenovan za počasnog konzula Kraljevine Srbije u Njujorku, gde je istog meseca otvorio Srpski dom.

Tokom balkanskih ratova organizovao je slanje pomoći Srbiji i Crnoj Gori, žestoko polemisao na stranicama „Njujork tajmsa”, kritikovao evropske diplomate i njihovu neiskrenost, nespremnost da održe obećanja, oštro upozoravao na opasnost od austrougarskih pretnji i tražio podršku SAD u pravednoj borbi balkanskih naroda protiv Turske.

Snažno se zalagao za jugoslovensko ujedinjenje i ukazivao na neminovnost rušenja Austrougarske, a posle sarajevskog atentata i napada Austrougarske na Srbiju, ulagao ogromne energije da američkoj javnosti objasni imperijalnu politiku Beča. Prihvatao se oštrih polemika sa austrougarskim ambasadorom u Vašingtonu Konstantinom Dumbom na stranicama „Njujork tajmsa”.

Organizovanje dobrovoljaca u srpskom iseljeništvu, slanje novčane i druge pomoći, upućivanje razne misija iz SAD u Srbiju, uključujući 25 studenata medicine Kolumbija univerziteta, akcije pridobijanja američke javnosti i političkih krugova za politiku Srbije, karakterisale su njegovo delovanje tokom Prvog svetskog rata.

U životu Mihajla Pupina posebno poglavlje vezano je za rad pri srpskoj delegaciji na Mirovnoj konferenciji u Parizu, gde je stigao na lični poziv predsednika vlade Nikole Pašića početkom aprila 1919.

Iako je pre više od tri decenije akademik Andrej Mitrović minucioznom analizom arhivske građe razdvojio stvarne činjenice od predanja, čak i mistifikacija, do danas je opstalo rašireno uverenje da se Mihajlo Pupin u toku Mirovne konferencije sretao s predsednikom SAD Vudroom Vilsonom i da je imao odlučujuću ulogu u prisajedinjenju delova Banata Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Nasuprot tome, i akademik Dragoljub Živojinović, kao i profesor Mitrović, ukazuje da se Pupin i Vilson u Parizu nisu sreli, da je Pupin mogao da dođe do njegovih sekretara Hjua Frejzera i Reja S. Bekera i da se u srpskoj delegaciji nije posvetio pitanjima Banata, nego jadranskom pitanju o kome je uputio i memorandum delegaciji SAD.

U ovom memorandumu Mihajlo Pupin je tražio odbacivanje Londonskog pakta iz 1915. godine, upozoravao članove podeljene američke delegacije da ne prave ustupke Italiji i pozivao na etničko razgraničenje između Italije i Kraljevine SHS. Pri tome je insistirao na poštovanju moralnog činioca u politici, na odbrani načela pravednosti i ravnopravnosti među narodima, koja su činila vertikalu politike američkog predsednika.

Mada ne u celosti, Vudro Vilson je prihvatio Pupinov i jugoslovenski stav. Tako je bio još jednom potvrđen zaključak do koga je došao akademik Dragoljub Živojinović, koji tvrdi da je „Pupin bio najbolji lobista koga su Srbi ikad imali” u SAD.