Puna kuća porcelana

Zakoračivši u stan Jaše Zarića u centru Novog Sada ostali smo bez reči. Izgleda da je njegov kum Dragan Ćosić bio u pravu kada je ovaj prostor u potkrovlju jedne višespratnice nazvao „Ali-babina pećina”. Pogled nam se „izgubio” među lusterima od kristala, preletao je preko polica prepunih posuđa i figura od porcelana, a onda se „zakucao” za kinesku činiju iz epohe Ming i dva staklena roga nasred trpezarijskog stola iz kojih je rujno vino pio, engleski kralj, Ričard Treći.

– To su kvalitetno urađene kopije, tako da mogu da uživam u njihovoj raskošnoj lepoti. Zar mislite da su na engleskom dvoru sva umetnička dela koja mogu da se vide originali. Nisu – pita i odgovara sam Zarić.

– Najbolji majstori, falsifikatori, angažovani su generacijama da naprave savršenu repliku koja će biti izložena pogledu javnosti. Zamislite da je kojim slučajem original i neko reši da uništi to neponovljivo umetničko delo...

Šta je onda dragocenost ove izuzetne zbirke?

– Cena nije merilo vrednosti, već emocije koje predmet pobudi. Tako su meni recimo, najdraže staklene boce. One nemaju veliku materijalnu vrednost ali su za mene nešto posebno – priznaje.

Najviše prostora u roditeljskom domu Zarića, od oko sto kvadrata, zauzimaju porcelanske činije, supijere ili kako ih još nazivaju supentofi.

– Odmalena sam jako voleo porcelan, koji u svojim memoarima prvi put spominje Marko Polo 1298. godine. Porcelan je najfinija vrsta keramike dobijen pečenjem na visokoj temperaturama. On u meni pobuđuje posebnu životnu energiju od koje zatreperim – priznaje.

Odaju ih mustre

Najveći deo kolekcije od porcelana: figure, čajnici, tanjiri, činije kupovan je po pijacama. Tako da su predmeti morali da se iskuvavaju i ribaju pre nego što zablistaju.

– Gotovo da mi se ne dešava da kupim duplikat iako imam oko 250 čajnika – kaže ovaj pasionirani hobista.

Činije, njih oko 100, sa ili bez poklopca, i u kompletu sa tanjirima kao servis, nisu samo ukras i deo kolekcije već i posuđe koje se koristi.

– Najstariji je servis od mađarskog „Žolnaj” porcelana. Ima oko 150 godina. To je prva serija koja se više ne proizvodi.

Porcelan se raspoznaje po mustri i oznakama, a u kolekciji Zarića ga ima sa svih strana sveta, od češkog i kineskog do nemačkog i mađarskog, iz Kanade, Engleske, Rumunije, Italije...

– Češki porcelan ima dugu tradiciju, ali su po kvalitetu među vodećim mađarski i nemački. Posebno mi je draga Korejka, lutka od porcelana koju sam, prvu u kolekciji, kupio 1981. godine. Njoj je tada bilo 100 godina, priča Zarić, inače diplomirani pravnik, dodajući da se zarad svoje kolekcije odricao mnogih drugih zadovoljstava.

U spavaćoj sobi crno-beli televizor.

– Radio je kupljen 1956. godine, a televizor 1963. Ono što se unese u ovaj dom to se ne iznosi – ističe naš domaćin i dodaje da je sve što vidimo ispravno, radi.

Sve? Pitamo gledajući kristalne lustere načičkane na plafonu jedan do drugog.

– Da, ima ih oko 40, ne znam tačno, broj mi nije važan, kaže dajući znak kumu Draganu Ćosiću da ih upali.

– Jedan je pre 30 godina kupljen u beogradskoj prodavnici kristala. Vratio smo se kući šinobusom ali sa lusterom, koji sam otplaćivao šest meseci. Najveći je u trpezariji, sa 50 sijaličnih mesta. On je bio sastavni deo enterijera jedne parfimerije u Novom Sadu. Prostor je privatizovan i jednog dana prođem tuda, a lustera nema. Majstori, koji su renovirali prostora, me upute na vlasnika. Odem kod njega i pitam: „Gde je kristalni luster iz radnje? On ljubazno kaže da ne zna, ali će se raspitati. Sutradan me je pozvao – luster je pronađen u skladištu, potpuno demoliran u kutiji. Platio sam, nešto simbolično i doneo kući ono što je preostalo od češke „Bohemije” iz 1968. godine.

Mobilni nema

Ješa nema mobilni i ne želi da ga nabavi, na poslu radi na kompjuteru, ali nema nameru da ga unese u kuću. Tako da je kum Dragan na sebe preuzeo prepisku oko poručivanja delova za luster putem Interneta.

– Pošiljka sa delovima, teška oko 35 kilograma je brzo stigla. Onda smo angažovali momka, koji je dizajner i električar, da sve poveže i montira, trebalo mu je 15 dana. Kada je zasvetleo komšija je zadivljen rekao: „Đerdap će da oseti kada se ovaj luster uključi”.

Ogledalo koje pleni raskošnim ramom je „najmlađe”, uneto je u stan pre pet godina.

– Bila su tu vrata koja je trebalo zatvoriti. Zato sam poručio da mi se napravi ogledalo, tako da ono nema suštinu antikviteta – opisuje.

Fascinira i činjenica da na brojnim predmetima nema prašine, da je sve sređeno kao u muzeju iako kuca Bili, kojoj su 84 pseća leta, protrči za loptom.

– Dolazi žena koja sprema. A prašinu sa većine predmeta brišemo mi – kaže Dragan.

Napustili smo stan puni utisaka. Jedna gošća pre nas na odlasku je izjavila: „Ovde ima toliko toga da se vidi i sada idem kući a da ne znam šta sam videla!”

--------------------------------------------------------------------

Žicom vezana

Raritet neobične zbirke je razbijena činija.

– Činija je pukla. Danas bi je bacili, a tada su joj, iako više nije mogla da služi za supu ili tečnu hranu, jer je napukla, stavili obruč od žice da se ne raziđe i koristili za nešto drugo. Stara je oko 200 godina, a kupljena je na buvljoj pijaci.

------------------------------------------------------------------- 

Belo zlato

Prvi pokušaji proizvodnje porcelana u Evropi datiraju s početka XVI veka (Mediči porculan). Kinezi su tehnologiju čuvali u strogoj tajnosti. Tek će Nemcima poći za rukom da otkrije tajnu i otpočnu proizvodnju 1710. godine u Majsenu.Moderan postaje u doba baroka i rokokoa, a od 19. veka predmeti od porcelana više nisu luksuzno „belo zlato”, već proizvodi za široku potrošnju.