Nušićev Agaton od večeras u Nišu

Rado sam prihvatio poziv da radim „Ožalošćenu porodicu” u Nišu, jer mislim da je ideja interesantna. Poznatu priču ćete, nadam se, shvatiti. Gledaćemo je kao savremeno dešavanje, mada bih podvukao da suština te savremenosti nikako ne leži u korišćenju mobilnih telefona i laptopova. U svakom slučaju, priča se događa danas, kaže reditelj Andraš Urban, koga smo juče u ranim prepodnevnim satima zatekli u automobilu na putu Subotica–Niš. Žurio je na probu Nušićevog komada „Ožalošćena porodica” u Narodno pozorište u Nišu, čija premijera je zakazana za večeras u 20 časova. Razgovor je iz opravdanih razloga prekinuo, uz obećanje da ćemo razgovor nastaviti čim stigne u Niš.

Pored režije, Andraš Urban potpisuje i scenografiju i izbor muzike. Dramaturg je Ninoslav Šćepanović, a kostimograf Irena Bolojica. U brojnoj glumačkoj ekipi su Petar Antić, Sanja Krstović, Dragiša Veljković, Katarina Arsić, Dragoslav Savić, Vesna Josipović, Mladen Milojković, Miroljub Nedović, Saša Krstić, Nađa Nedović, Evgenija Stanković i Snežana Petrović.

Harizmatični Andraš Urban je na čelu nesvakidašnje subotičke scenske čarolije, odnosno pozorišta „Deže Kostolanji” koje se poklonicima ove vrste umetnosti nametnulo originalnim i smelim idejama. Zato smo želeli da saznamo u čemu se ogleda osobenost njegovog čitanja „Ožalošćene porodice”, odnosno šta je to što će obeležiti niškog Agatona Arsića, Proku, Ginu, Sarku i druge Nušićeve junake.

– Kad je reč o Nušiću,uvek nailazite na određenitradicionalistički stav.Pozivajući se na to,držiteu rukama estetsko-kulturno-sociološkiodnos prema delu. Ali,kadasebi dozvolite da preispitate šta je to što se gleda na pozorišnim scenama, ispada da je naš velikan dosadan, srednje kategorije. Upozorišnoj realizaciji apsolutno se ne pojavljujuvrednosti kojemu se pripisuju. A u stvarnosti Nušić je, zaista genijalan, savremen, pametan, odlično barata određenim pozorišnim, dramaturškim sredstvima. Duhovit je, donosiznačajna saznanja o čoveku i o čovekovom društvu uopšte. Naša predstava počiva na Nušićevom tekstu koji nije iskrivljen, ni dopisan... Možda je samo maloskraćen. Rad sa glumcima jebio vrlo zanimljiv, uključujući i probleme ikonfliktekoji su se pojavljivali u toku procesa stvaranja predstave. Svaka nesuglasica i konflikt na kraju krajeva je dobrodošao,jer otvara one probleme kojima se i sam komad bavi, objašnjava reditelj, i dodaje:

– Nadam se da ova predstava neće biti samo događaj u Nišu, on ovde svakako ima i određene specijalne konotacije. Mislim da će ovu našu predstavu moći da gleda i publika kojane zna ni reč o Nušiću. Voleo bih da bude tako. Kao rediteljusmeravao sam priču,način igre, mizanscen i dešavanje u pravcu savremene pozorišne estetikei ideje. A šta će naša predstava ponuditi publici? Razonodu, nadam se...i prepoznavanje,raskrinkavanje. Svest o tome da je došlo vreme dase suočimo sami sa sobom. Da se otarasimo licemerja, laži, koristoljublja, lažne etike i lažnih vrednosti. I naravno, sve to kroz, pre svega, duhovitu (tragi)komediju...

Radeći predstavu „Ožalošćena porodica”, koja priča o ljudima male pameti koji se lažima i cinizmom takmiče u borbi za nasledstvo, Andraš Urban sa gorčinom u glasu je konstatovao da je komad i danas bolno aktuelan.

– Mislim da je taj fenomen o kojem Nušić govori danas duboko urezanu tkivo naše dalje i bliže prošlosti, sadašnjosti, a sudeći po naravima, bojim se i budućnosti. Priča je univerzalna, jer „ožalošćenih porodica” danas ima na svakom koraku. Ako smo konstatovali da Nušićeva „porodica” živi i dalje među nama, znači da je došlo krajnje vreme da krenemo u iskrenije i poštenije odnose. Da možemo da kažemo istinito i iskreno: Eto, mi nismo takvi. Eto, ja nisam takav! Sada se postavlja pitanje gde su,ili gde bi mogla da budu ta lica „velike pameti”? Ajde da pogledamo sebe i oko sebe. U čemu se ogleda naš društveno-politički, socio-kulturni život? Da li vi mislite da je ovo vreme velikih moralnih divova humanih opredeljenja? Ja ne mislim!... Ali mislim da je ovo vreme užasno dosadno. Može da se desi da neki društveni faktori kritikuju našupredstavu, ali mislim da je bolje da prvo uvedured na ulicama Srbije. Da budemo bezbedni, da prestanuda misleda su najbolji, da su zbog toga iznad svega,i da im je sve dozvoljeno. Uz sve to, moram da naglasim da nijedan čovek nije kadar da propisuje šta se sme i šta se ne sme reći u umetnosti.

B. G. Trebješanin