Sa crnim labudom, na belom hlebu

Nije sasvim tačna, iako je prikladna, izreka: „neizbežni su samo smrt i porez”. Većina nas bila bi srećna da plati porez na prinadležnosti, ali smo od njega izuzeti da bismo preživeli. Nema za šta ni pas da nas ujede, takoreći, a kamoli država.

S druge strane, manjina koja zaslužuje da bude oporezovana, često se, u tom pogledu, solidariše sa siromašnima. Ali tako što ni ona ne plaća dažbine, bar ne onoliko koliko je zaslužila.

Ako bogati ne počnu da plaćaju odgovarajući porez, suočiće se s revolucijom. Takvo upozorenje nije izrekao neki od preostalih obožavalaca prevrata, već Pol Farel, cenjeni analitičar „Market voča” u njujorškom epicentru globalnih finansija.

Treba odmah da oporezujemo superbogataše po odgovarajućoj stopi, jer će u suprotnom doći do „nove američke revolucije i repriza Velike depresije (od pre osam decenija), kaže Farel u napisu koje je preneo i „Volstrit džornal”, list vrlo uticajan baš u krugovima krupnog kapitala. Procenjuje, takođe, da bi u tom slučaju Amerika („s najvećim socijalnim raskolom u poslednjih osam decenija”) pa i Zapad u celini, čak mogli da dožive socijalne bune poput sadašnjih na severu Afrike i Bliskom istoku.

„Probudi se rajo… Superbogataši ne brinu za vas… Nemojte da posle kažete da vam nismo predočili šta nas čeka”, poručuje. Poziva se i na niz hroničara, među kojima i zemljakinju Arijanu Hafington da „američki san postaje košmar koji bi uskoro mogao da izrodi haos, revoluciju, ekonomsku depresiju”.

Amerikanci vole da preteruju i u samokritici. Ali, ono čime sebe plaše, dešava se drugim mnogo krhkijim društvima, sada naročito arapskim, gde su bune uperene protiv vladara koji su, iako nedemokratski, mahom važili za, tradicionalne ili novije, partnere Zapada.

Većina tekućih i bura na pomolu, proizlaze iz naglo narasle napetosti, slične onoj koja zavlada kad stigne papreni račun za veliku gozbu, gde su svi došli sa lagodnim uverenjem da će ceh da plate „drugi”. Pa slede tuče, razbijanja, hapšenja, odlasci imovine na doboš…

Sve su zemlje, praktično, u „debelim” svođenjima računa za „prostiranje preko gubera”. Padaju ili se rekonstruišu vlade, unedogled se otežu preganjanja oko budžeta.

A kao jedno od glavnih pitanja se nameće: da li iz krize izaći povećavanjem poreza najimućnijima ili glavni stabilizacioni teret svaliti na masu poreskih obveznika. Do podesnih doza za obe strane, najteže se stiže.

Najčešće, nažalost, stradaju neophodnosti – zdravlje, obrazovanje, zaposlenost. Jedva preživljava ono od čega se živi, kao da je malenkost u poređenju sa stvarima koje su etiketirane kao „suviše velike da bi se dozvolilo da propadnu”, za kakve važe posrnuli ekonomski i politički giganti.

„Prava radnika se skrnave širom sveta”, upozorava londonski profesor Kit Juing. I dažbinama, dodaje u „Vašington postu” njujorška publicistkinja Katrina Vanden Huvel. Navodi paradoks da federalni porez plaća univerzitetski nastojnik u Viskonsinu (s godišnjom platom od 24.622 dolara), ali ne američki industrijski džin čiji je profit lane bio 14,2 milijarde dolara.

Za sve bi mogao da bude okrivljen i „crni labud”. Tako je Našim Nikolas Taleb, američki filozof poreklom iz libanske zajednice pripadnika Grčke pravoslavne crkve, nazvao svoju teoriju da na nas dramatično utiču događaji koje nismo predvideli, pogotovu kad smo složenu realnost svodili na skučena opažanja. Obeležje „crnog labuda” dobili su internetski „bum”, atentat otetim putničkim avionima na Ameriku, izbijanje Prvog svetskog rata, finansijska kriza, arapske buna, lančane japanske traume…

Ključna zbivanja učestalo liče na kockanje u Las Vegasu, gde većina gubitnika doživljava „šokove” iako se zna da u tim igrama dobitak izostaje ili pripadne samo ponekom akteru, primećuje dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Džozef Stiglic. Sa izgledima na isti rezultat „kockamo se s velikim bankama (koje privatizuju dobitke, a socijalizuju gubitke), nuklearkama (klecanje nuklearne „Fukušime” pod naletom prirodne katastrofe) i planetom (koju prekomerno zagađujemo)”, zaključuje se u „Gardijanu”.

Ukratko, sve je više „nepredvidljivosti” s predvidljivim ishodom malobrojnim dobitnicima i mnogobrojnim gubitnicima. Iliti: sa „crnim labudom” – koji sada nastupa znatno češće nego ranije – dok većina „ostaje na belom hlebu”.

Za usklađivanje su bitni, kako se upravo ispostavlja, odgovarajući porezi i drugi „doprinosi” kolektivnom životu. Neodmerenosti u politikama uzimanja i davanja često namame „crne labudove” pa od spora oko plaćanja ceha naprave nacionalne i internacionalne frontove. U takvim razračunavanjima je, na primer, Amerika nastala, a Jugoslavija nestala.