Nedeljni vašar uspomena na buvljaku

Pančevo – Dve i po decenije gradske uprave Pančeva mori ista briga: kako da ukinu pijacu starih stvari koja radi samo nedeljom pre podne na placu koji je inače određen za stočni vašar. Jedan gnevni posetilac „starog pančevačkog buvljaka“, kako ovu pijacu polovnih stvari zovu ne bi li se napravila razlika u odnosu na onu „kinesku“, kaže: „Ne razumem zašto grad ulaže u ono ruglo sa bofl robom, a stidi se pijace polovnih stvari, kakvu ima svaki grad koji drži do sebe. Naravno, ovakve se pijace tamo ne guraju u blato periferije, već su to uređeni placevi sa tezgama na kojima je sve bogatstvo jedne tradicije i civilizacije“. Oni pakosniji, pak, vele da je „najlon buvljak“ miljenik grada jer donosi dobre pare. Onaj drugi, iako postoji samo nekoliko sati svake nedelje, ne prija skorojevićevskom mentalitetu, kojem smeta sve što nije blistavo i zavijeno u šljašteću oblandu.

Kako god, tek nedeljni pančevački bazar starih stvari na „bavaništanskom putu“ odoleva pritiscima, pa s proleća, kada na placu gde se održava nestane žitkog, lepljivog blata, kao da procveta.

Ima tu svega, od polovnih klozetskih šolja do sabranih dela Dostojevskog, „Vedžvudovog“ porculana i šrafova svih veličina, porodičnih fotografija istrgnutih iz albuma, pored naših knjiga, svih izdavača i godina, izdanja i na nemačkom, engleskom i mađarskom jeziku. Pored hrpe polovne odeće može se videti kombi pun jeftinih, ali i pravih antikviteta, dovezenih iz Beča. Ovde se rodila posebna vrsta „bukinista“, kod kojih cena knjige zavisi isključivo od debljine i šarenila korica, a ako primete datum štampanja, i od starosti. Mogli su se ovde videti sjajni falsifikati slika naših poznatih majstora. Ovdašnji prodavci i preprodavci starina pažljivo osluškuju šta tržište zahteva. Ako čuju da postoje kolekcionari lutaka, u narednih nekoliko nedelja već će se neki „specijalizovati“ za nabavku i prodaju samo ovakvih igračaka. Tako je bilo i sa penkalima, satovima, razglednicama, značkama. Po tome čega najviše ima možete znati i šta je među novim kolekcionarima u modi.

Prodavci se uglavnom dele u dve grupe. Prvu čine oni koji ne znaju pravu vrednost onoga što nude, pa, opreza radi, izjutra traže mnogo da bi videli kako reagujete i koliko nudite, a kasnije „skidaju“ cenu prema potrebi, i veterani koji dobro znaju šta koliko vredi i koliko se traži. Ako pazarite tehniku, sve je „garantovano ispravno“, ali nemate gde da isprobate ono što kupujete.

Sve je vrvelo na „starom pančevačkom buvljaku“ druge nedelje aprila. Pitali smo za „Mileta perjara“, pod tim imenom su ga znali kolekcionari svih fela, jer nalazio je i donosio šta je kome trebalo. Kažu, nije imao gde da prezimi, smestili su ga u neki dom, valjda kod Male Krsne. Tamo gde je nekada bilo njegovo mesto neko prodaje četke i reklamira ih tako što viče da jesu skupe, ali se „previjaju na sve strane“. Jedan Rom grdi čoveka koji je odustao od kupovine nekog bakarnog ibrika. Viče za njim: „Znaš li ti koliku sam ja carinu na sve ovo platio?” Prva na hrpi gramofonskih ploča je „singlica“, „Pesma leta ’67”. Valjda da bi ubedio mušterije kako je normalno što mu je sve skuplje nego nedelju dana ranije, dugajlija u radničkom kombinezonu razmenjuje preglasno misli sa susedom: „Sve se divim što živim, ono što je juče koštalo hiljadu dinara, danas je dve hiljadarke“.

Oko podneva na nekim „tezgama“ počinje velika rasprodaja. Drugi pedantno skupljaju neprodatu robu. Doneće je naredne nedelje, sačekaće već pravu mušteriju. Ako u međuvremenu nadležni ne odluče da na gumnu rezervisanom za stočnu pijacu prodavci polovne robe nemaju šta da traže.

Miodrag Šašić