U TUNELU, USRED MRAKA...
Još ima vesti koje mogu da nas otrežnjujuće iznenade. Takva je i vest o prokopavanju tunela kod Ovčar Banje. Rekao bi čovek da tu ništa nije iznenađujuće u smislu impresivnosti, tehničke složenosti poduhvata, čak ni cene izgradnje tog tunela.
Nisu ga prokopali ispod Lamanša, niti su probušili Karavanke, niti je, da ne idemo baš daleko, to ni nalik tunelu koji je od Podgorice napravio primorski grad i spasao vozače motanja volana po strmim petrovačkim stranama...
Nije, dakle, ni po čemu impresivan: dužina mu je skromnih 400 i nešto metara, ne ide ispod vode, niti je iskopan na nekoj tibetanskoj visini... Običan tunel.
Značaj tog tunela je u činjenici da je to prvi tunel u Srbiji prokopan posle 17 godina i da je više nego simbolična najava da se vidi svetlo na kraju tunela, da se iz faze razgradnje i rušenja ulazi u period izgradnje i obnove.
Upotreba retorike od pre 60 godina ima smisla. Vest o tome trebalo bi da nas, ovako zanete i opijene umišljanjem o sopstvenoj veličini, otrezni u prihvatanju banalne i lako dokazive činjenice da je Srbija porušena zemlja, zaparložena, zapuštena, infrastrukturno nesređena, zemlja neudobna za život i skupa za poslovanje...
U satu kad pišem ove redove otvara se i tenderska dokumentacija oko izgradnje auto puta Horgoš – Požega. Polovina tog puta, od Horgoša do Beograda, gradi se od kada sam počeo da čitam novine, a to je bilo davno.
Mnogi su, posebno pred izbore, svečano otvarali radove na tom putu; Slobodan Milošević najmanje u tri navrata, a taj drum nikako da bude završen. Da sam deci uzeo kanticu i lopaticu za pesak do sada bih ga i sam završio. Na putnom pravcu ne treba ni drvo da se poseče, a kamoli tuneli da se probijaju.
Ali, u poslednjih 17 godina Srbi su imali preča posla. Kako da vam te poslove opišem, a da ostanem u temi? Od Beograda do obližnjeg Tovarnika vozom se putuje koliko od Tovarnika do poprilično udaljenog Zagreba. Srpski deo pruge je satrven: šine, pragovi i nasipi su u toliko lošem stanju da voz mili tim delom pruge.
Uništeni su zato što je tuda transportovano teško naoružanje, najmanje dva puta – u odlasku i, ono što je preostalo, u povratku s fronta kod Vukovara.
Radovi na zaokruživanju države upropastili su državu i sad kao velika i značajna vest izgleda i to prokopavanje jednog sasvim običnog tunela. Nebeski narodi ne bave se zemaljskim poslovima. Podzemnih radova je bilo, ali ne u građevinskom smislu.
Svečanost je trebalo da uveliča, sudeći po rečima Velje Ilića, ministra za kapitalne investicije, Vojislav Koštunica, srpski premijer.
Koštunica je bio, reče Ilić, sprečen državnim obavezama, a ministar Ilić se nada da će Koštunica, kao premijer, u aprilu svečano pustiti u saobraćaj taj tunel, jer Ilić veruje da će Koštunica i tada biti premijer.
Mislim da je neko u Koštuničinom kabinetu napravio grešku u određivanju premijerovih prioriteta. Ja bih se da sam, ne daj Bože, premijer, slikao ispred tunela po cenu da se pregovori o datumu i redosledu održavanja izbora odlože i za posle Mitrovdana.
Simbolički gledano, prokopavanje tunela, prvi put posle 17 godina, pokazuje da su Srbi sposobni da zarone u mrak i izađu na svetlo tamo gde su i planirali. A toga nije bilo ni u graditeljstvu, a još manje je toga bilo u – politici.
Glavni urednik nedeljnika "Vreme"