Trijumf mladosti u Mokrinu

U Beogradu je, u prve dane proleća, u Muzeju primenjenih umetnosti otvoren 33. salon arhitekture. Broj 33 nije broj jubileja, ali je arhitektoničan, simetričan i nosi neke nove poruke. Kada je osnovan još su bili živi velikani srpske arhitekture Brašovan, Zloković, Dobrović, Nestorović, a tada, još mladi Jevta Jevtović, direktor Muzeja primenjenih umetnosti Zoran Manević i potpisnik ovoga teksta nisu mogli ni zamisliti u kakve će se sve izazove i turbulencije uputiti srpska arhitektura: da će, nikad na pravi način podržane od autoriteta vlasti, proći kroz razne faze, biti obeležavana raznim sloganima od onoga „salon o koncu” do ovog „oni ruše mi gradimo”, da će prevazilaziti razne krizne situacije i opstati kao najveća, jedinstvena, tradicionalna arhitektonska smotra srpskog graditeljstva i arhitekture. I pored toga što je Salon stigao do novog slogana „mi projektujemo, oni oklevaju”, koji ukazuje na nesrazmeru između velikog broja projekata i malog broja realizacija. 

Glavna nagrada, Gran pri Salona pripala je zasluženo arhitekti Branislavu Mitroviću, danas svakako najuspešnijem i najplodnijem srpskom arhitekti za realizaciju hotela „Park” u Novom Sadu, o kome smo nedavno pisali u ovoj kolumni (Politika 4. 12. 2010. g). Sledeća nagrada Salona pripala je timu mladih arhitekata koji su 2008. godine u Beogradu osnovali sopstveni projektantski atelje „Autor”. To su Maja Trbović, Dušan Nenadović, Dijana Novaković, Aleksandra Nikitin. Niko od ovih mladih ljudi nije bio rođen kada je osnivan Salon, a u praksu su ušli sa najviše tri godine prakse, bez bilo koje vrste protekcionizma i bez dovoljno iskustva, ali sa mnogo talenta i ljubavi za arhitekturu. Nagrađeni su za projekat i realizaciju objekta na seoskom imanju Terra Panonica u Mokrinu, koji je jedan od planiranih pet pojedinačnih objekata koji kad svi budu završeni treba da postanu atipičan kulturno-privredni kampus. Jedno mokrinsko seosko imanje treba da promeni svoju namenu i da primi nove sadržaje koji bi služili raznim programima kulture, imali umetničke radionice, zavičajna spomen-odeljenja, prostore za promocije lokalnih autentičnih proizvoda i sl., i uz sve to gostinske sobe za gostujuće stvaraoce i privrednike.

Krajnje neuobičajena i jedinstvena ideja jednog meštanina da jedno seosko imanje dobije veliki javni značaj da sopstvenim sredstvima i zalaganjem promeni i unapredi kvalitet klasičnog ruralnog života i ime svog mesta uvrsti u mapu sa većim toponimskim znakom i uđe u kalendar sa programima kulturnog nacionalnog značaja, ulazi u život.

Inventivni dobročinitelj i preporoditelj svog mesta imao je sreće, ili je tu bilo neke posebne preduzimljivosti, tek neobični naručilac učinio je da se sastane sa timom mladih arhitekata i poveri im jedan osoben zadatak za koji se ne zna da postoji u našoj praksi.
A kako su arhitekte odgovorile? Na kreativan način, time što su na jednom širokom mokrinskom šoru sa nizom karakterističnih prizemnih kuća, građenih počev od 18. veka sa tipičnom tipologijom prenetom iz austrougarskog okruženja, intervenisali: tako što su iz tog niza porušili jednu istrošenu kuću sklonu padu i na njeno mesto, u istoj prostornoj geometriji izgradili prvu kuću mokrinskog kampusa Terra Panonica. Nova građevina u odnosu na susede zadržala je isti volumen, ali je po arhitekturi drastično kontrastna, u kome je kontrast vezivo koji na najsigurniji način spaja staro i novo.

U novoj kući u osnovnoj arhitekturi nema skoro ničega od klasičnog postupka ili klasičnih materijala. Sve je novo i u selu nikad viđeno, nema opeke, maltera, crepa, krovnih vezaca, sve je spregnuto u koherentnu aluminijumsku konstrukciju. Upotrebljeni su novi materijali: cementno azbestne ploče većih dimenzija kojima se istovremeno formiraju fasadni zidovi i krovni pokrivač. Sve je sinhrono otelotvoreno u čistu geometriju baš onakvu kakvu deca u naivnosti crtaju kuću ili kako je vide u igri lego kockicama. Sve je krajnje jednostavno, redukovano samo na omotač prizme. Dakle, radi se čisto o minimalističkoj arhitekturi najsvedenijem stilskom iskazu. Sve nas to navodi na krucijalno pitanje odakle mladim ljudima hrabrost i znanja da sa dve, tri godine prakse startuju sa minimalističkom arhitekturom, kada znamo da se u minimalizam ulazi sa velikim iskustvom, sa nadgradnjom, sa filozofijom Kole Brenjona, kritičkim odnosom prema istoricizmu sa prečišćenim stavovima o suvišnom?

Očigledno je da su u pitanju dobro školovani, vredni i ambiciozni i, povrh svega, talentovani mladi ljudi. Jedna nova generacija izvučena iz podprosečnosti koja bi trebalo da osveži i podigne nezasluženo marginalizovanu srpsku arhitekturu. Stoga, treba pohvaliti i žiri Salona koji je u mnoštvu velikih, često pretencioznih skupih monumentalnih palata rastalasanih komercijalnih i amaterskih građevina, zapazio najmanju zgradicu, neočekivano crnu i srođenu sa banatskom crnicom – i nagradio je ispred ovih prethodnih. Sasvim zasluženo, doprinoseći trijumfu mladosti i ukazujući na ozbiljne mogućnosti novih generacija. Da nije bilo Salona teško da bi se saznalo za Terra Panonicu, a i ko bi čuo za mlada imena koja tek dolaze.

Posle 33. salona Mokrin se neće prepoznavati samo po danima borbe gusana ili tucanja jaja, već sada u novostvorenim uslovima sa svojim slavonosiocima Mikom Antićem i Rašom Popovom čije su poetske vizije postale san u snu (metaforičke poruke iz istoimenih Rašinih „kazivanja”). Jer zaista za mnoge i daleko veće sredine, u Srbiji je san pored oficijelnog upravljanja kulturom sačiniti prvi privatni kulturni kampus, buduće stecište pesnika, prosvetara, zadrugara, etnologa, muzičara i slikara sa raznih strana a dakako i meštana Mokrina.