Ne mora da se ide uvek i samo u Pariz

Ne mogu baš sve zemlje da se pohvale kao Srbija da imaju Francuski institut 60 godina, kaže Paskal Delpeš, direktorka ove francuske kulturne ustanove u Beogradu, tvrdeći da je FI u Srbiji jedan od najstarijih. Zapravo, među 135 francuskih instituta u celom svetu najstariji je onaj u Firenci koji je osnovan 1907. godine. „Na rođendanskoj proslavi u FI u Beogradu, 20. aprila u 20 sati, srpski umetnici će raditi performans iznenađenja i ja ništa ne pitam. I ja hoću da budem iznenađena!“ kaže Delpeš.

Međutim, i u Srbiji je FI imao svoje začetke posle Prvog svetskog rata u vidu raznih klubova i čitaonica dok se pre šest decenija nije definitivno ustanovio u srcu Beograda, u Knez Mihailovoj ulici, u zgradi nekadašnjeg osiguravajućeg društva „Union”,gde je do ove godine radio pod imenom Francuski kulturni centar. A pod novim imenom objediniće i saradnju koja je ranije postojala u okviru ambasade, kao što je lingvistička, naučna, univerzitetska.

O svemu tome, a pogotovo o putevima saradnje između dve zemlje, razgovaram sa Paskal Delpeš, koja je kao životna saputnica našeg pisca Danila Kiša dobro poznavala Srbiju i Beograd i odlično govorila srpski jezik i pre dolaska na ovo mesto 2008. godine.

Šest decenija Francuskog instituta u Srbiji je mnogo kraća istorija od one koju ima srpsko-francusko prijateljstvo?

Svakako. FI postoji 60 godina zvanično u ovoj zgradi, ali ja znam da je već dvadesetih godina Srbija imala klubove i čitaonice, gde su se okupljali prijatelji Francuske. Godine 1941. svečano je otvoren prvi Kulturni centar u Hotelu Palas, uz prisustvo velikih ličnosti iz Francuske, poput književnika Žorža Diamela i poslanika Brizera. Međutim, rat je to prekinuo, a posle rata, kada je francuska ambasada otkupila zgradu „Uniona”, sve je prešlo u ovu zgradu i tu se definitivno ustanovilo. Ima mnogo gradova u Srbiji u kojima i danas postoje klubovi, čitaonice, udruženja. Bila sam u Šapcu na izložbi o odnosima između tog grada i Pariza dvadesetih godina. Neverovatno je koliko su ti intelektualni i prijateljski odnosi bili jaki u celoj Srbiji, a i danas su. U raznim gradovima Srbije srećem ljude koji vode razne klubove, okupljaju ljude i pokušavaju da organizuju kulturne manifestacije. Ne mora da se ide uvek u Pariz i samo u Pariz!

Pomenite nam neke od njih?

Srđan Adamović, tada profesor francuskog iz Kladova, sam je pokrenuo saradnju između Kladova i francuske regije Vandeje. U okviru te saradnje, koju mi podržavamo i koja zahvaljujući njemu postoji već dugo, prošle godine je bila velika izložba o sakralnoj umetnosti Srbije i o maskama u Vandeji. Bio je to veliki događaj, organizovan u raznim malim mestima te regije. Moj saradnik je bio na licu mesta, publika je bila mnogobrojna. Tada su oni imali i festival nacionalnih parkova i na njemu je Đerdap bio tema. U poslednje dve godine razvili smo i lepu saradnju između Niša i Arla, najviše u domenu zaštite kulturnog i istorijskog nasleđa i uz intenzivnu razmenu stručnjaka. Planiramo u Arlu jednu skromnu manifestaciju gde ćemo prikazati kulturno nasleđe Srbije. Ta decentralizovana saradnja između gradova i regiona je najbolji kanal zato što to ide šire i dublje u Francusku. 

Kao što ne mora uvek da se ide institucionalnim putem?

U pravu ste, veliki deo života između naše dve zemlje dešava se potpuno van institucija. Svuda po Srbiji ima ljudi koji jednostavno vole Francusku, iz raznih razloga i koji stalno nešto rade, povezuju se. I onda najednom čujete da se od jedne priče razvija saradnja između nekog grada na Korzici i Šapca, na primer. Smatra se da oko 500 srpskih studenata studira u Francuskoj, a mi kao Francuski institut imamo samo 40 stipendista. Dakle, ostali su sami našli svoj put. Zatim medicinska saradnja, koju mi skromno podržavamo, puna je lepih zajedničkih programa koji se dešavaju potpuno mimo nas kao institucije. Lekari putuju u oba pravca a mi to i ne znamo. Čak i ja koja odavno poznajem Srbiju, stalno otkrivam neke nove priče.

Kad je reč o institucionalnoj saradnji između Francuske i Srbije, uspeva li ona da ide u oba pravca?

Stvari se povoljno menjaju na razne načine. Prvo Francuzi sve više i više dolaze u Srbiju i vraćaju se tamo sa lepim pričama. Napredovali smo sa dvojezičnom nastavom po školama. Osim Beograda, gde je već postojala ta nastava, sada smo otvorili razrede u Nišu i u Novom Sadu, a uskoro i na Novom Beogradu. Važno je da deca idu u Francusku, to je takođe način da se sadašnja Srbija pozitivno predstavi. U kontaktu smo sa Srpskim kulturnim centrom u Parizu i kad god možemo da razvijamo neke programe, pokušavamo to da sprovedemo. Slika Srbije se menja kod Francuza i to je odlično.

Vi ste ovde unapredili književnu saradnju i ustanovili Molijerove dane.

Zapravo, ja sam to poslednje uradila. Prve godine nisam se time bavila pošto je bilo mnogo drugih stvari, ali pošto sam uočila blagi pad književnih manifestacija još pre mog dolaska, ja sam se i tu angažovala. Pored Molijerovih dana, koji su skromna ali simpatična manifestacija, mene posebno raduje sve veći broj izdavača koji objavljuju francuske pisce. Imamo razne programe za pomoć izdavačima i prevodiocima, zbog čega su se mnogi izdavači koji to nisu radili ranije, okrenuli francuskim autorima. Smatram da je to najvažnije. Simpatično je kad dolaze pisci, ali oni dođu i odu, a knjige ostaju. Osim književnosti razvili smo vrlo uspešnu naučnu saradnju, povećali filmsku razmenu, razvili smo razne aktivnosti za učenje jezika kroz netipične metodologije… Naše manifestacije mnogo više cirkulišu nego ranije. Kad imamo izložbu u Beogradu, ona gotovo svaki put ide u naše ogranke koji se nalaze u Nišu i Novom Sadu, kao i filmovi, gosti…

Zanimljivo da su posetioci, glasajući za novo ime Francuskog instituta, imali ideju da ova ustanova nosi ime nekog francuskog pisca. Ko je dobio najviše glasova?

Ja sam bila za Rablea, ali sam verovatno bila jedina. Znamo da je na kraju trka bila vrlo intenzivna i vruća između Viktora Igoa i Albera Kamija. Tadašnji ministar Kušner i predsednik Sarkozi nisu se usaglasili oko toga. Jedan je bio za Igoa, drugi za Kamija, neću reći koji za koga. Bile su diskusije u parlamentu, u Senatu i na kraju je ipak odlučeno da bude samo Francuski institut zato što neki instituti već nose imena francuskih ličnosti i imaju pravo da ga zadrže, pa da se ne bi stvorila konfuzija. Recimo Francuski institut u Makedoniji nosi ime „Francuski institut Žan Mone”.

------------------------------------------------------------------------------- 

Pucnji u glave statua na fasadi

Kako ste otkrili priče Pola Jovanovića i Ivana Benca, koji su odrasli u zgradi Francuskog instituta i čiji su očevi, Dragi Jovanović i Anri Benc, radili u osiguravajućem društvu „Union”?

Slučajno sam još ranije došla u kontakt sa porodicom Benc. Kada sam svojevremeno sinu gospodina Benca rekla da odlazim u Beograd na mesto direktora Francuskog instituta, pitao je gde će mi biti kancelarija. Na moj odgovor da ću imati kancelariju na drugom spratu sa onim lepim prozorima na ćošku zgrade, on je uzviknuo:„Pa mi smo tu odrasli.” Tako sam upoznala njegovog oca a predstavio mi je i drugog gospodina koji je takođe živeo u toj zgradi. Obojica danas žive u Francuskoj, jedan u Nici, drugi u Parizu i prate na sajtu sve što radimo. Za njih je ova zgrada, koju je sagradila francuska osiguravajuća kompanija „Union” tridesetih godina prošlog veka, deo njihovog života i specijalno za naš rođendan napisali su svedočenja o njenoj istoriji i najdramatičnijim trenucima od 1941. kada su Nemci okupirali Beograd pa do njegovog oslobođenja. Kada se u oktobru 1944. Crvena armija približavala Beogradu, Jovanović i Benc su posvedočili da se desetak nemačkih vojnika sa teškim mitraljezom smestilo na prvi sprat zbog strateški važnog položaja zgrade. Napisali su da su to bili mladi regruti koji su „iz zabave pucali na fasadu preko puta ulice i statuama skidali glave”.