Čokoladna direktiva

Ovih dana televizija se bavila prosvetiteljskim delom i svedočila o skupovima u čast Dositeja Obradovića povodom dvestogodišnjice njegovog postavljenja za prvog popečitelja prosvete. Tom prilikom mogla se čuti i ova izjava koja zvuči kao zgodna krilatica: Dositej je Evropu doveo kod nas, a Vuk (Karadžić) je nas odveo u Evropu. S obzirom na to da je „ulazak Srbije u Evropu“ trenutno političko „pitanje svih pitanja“ – pravo je pitanje šta se po tom pitanju ovde radilo protekla dva veka, od Vuka i Dositeja do danas.

 A danas se dešava to da među političarima, bar formalno, raste saglasnost da je članstvo u Evropskoj uniji prvenstveni nacionalni interes, te se dobijanju kandidature za članstvo podređuje sve ostalo, a da istovremeno među građanima raste takozvani „evroskepticizam“.

Utiče li televizija i koliko na ovo klackanje?

S jedne strane, štedro omogućuje političarima da pričaju svoje priče. S druge, pokazuje kako se njihov radni učinak ogleda u praksi, odnosno kako stvarno izgleda svakodnevni život naroda. Između ostaje mogućnost da sama istražuje šta smo mi Evropskoj uniji i šta bi ona mogla biti nama.

S obzirom na to da ovo treće najčešće čini za evropske pare, objektivnost TV programa je na dodatnom ispitu. Naime, sve televizijske serije koje se bave prikazivanjem i objašnjavanjem smisla postojanja i vrstama delatnosti Evropske unije, bar delimično su finansirane iz EU medijskih fondova. I mada se ponekad izričito naglašava „da su stavovi isključivo autorski i da ne odražavaju mišljenje EU“, u namenskim emisijama nije uvek lako ostvariti željenu novinarsku nezavisnost, umaći predrasudama, mitomaniji, propagandi...

Najuverljiviji pristup je direktno pitati običan svet u zemljama „dvadesetsedmorice“ kako mu je u toj velikoj zajednici. Takav koncept imaju emisije RT Vojvodine – ciklus Marine Fratucan „Tu, sasvim blizu“, a sličan i emisije o projektima „Dunavske inicijative“. PG „Mreža“ već godinama snabdeva domaće emitere serijom „Evronet“. Odnedavna je i Studio B na zadatku serijom spretno smišljenog naziva „4 B“, a o četiri evropske prestonice na to početno slovo, pa još i na Dunavu (Beč, Bratislava, Budimpešta, Beograd).

Ipak nekako najatraktivnije zvuči naziv „Šta ja imam od toga“ koji nosi aktuelna serija na RTS-u. U potrazi za odgovorima ekipa putuje kontinentom i donosi raznovrsne, manje ili više korisne i primenljive odgovore. Ako je, recimo, izveštaj Bojana Brkića iz Estonije, u celini posvećen digitalizaciji i informatičkom ustrojstvu funkcionisanja državnih sistema, bio nešto što je domaćoj publici moglo da izgleda daleko, apstraktno i utopijski, emisija iz Belgije imala je neposrednije veze sa ovdašnjom stvarnošću. Nataša Đurić ispitivala je kako su zaštićeni tamošnji potrošači i šta bi odande moglo da se prekopira.

Što se pak tiče evropskih pravila, moglase saznati u tom javljanju iz Brisela jedna zanimljiva lokalna pojedinost. U primeni evropskih propisa (što posebno zabrinjava naše proizvođače hrane) Belgijanci pokazuju da se može i mimo standarda. U svoju čuvenu čokoladu stavljaju više kakaoa nego što to nalaže evropska „čokoladna direktiva“.