Ovo je stabilan haos

Zoran Erić (1950) jedan je od naših najtalentovanijih kompozitora čija muzika pronalazi sopstveni svet u spoju visokog artizma i direktne, bliske komunikacije sa publikom. Autor je najizvođenije kompozicije u savremenoj srpskoj muzici (Cartoon za gudače iz osamdesetih godina) stvaralac koji je pronašao originalnost u sintezi modernog zvuka, bogatog harmonskog jezika, koloritne orkestracije i umetničke inspiracije koja seže do dubokih ritualnih korena i do orijentalnih, vizantijskih izvora. U ritualnosti vlada ritam kao rudimentarni element, ali i igra, zanesenost, ekstaza, uzdržana energija koja eksplodira u velikim kulminacijama. Asocijacija na Vizantiju i na pravoslavne korene nedominantna u delima koja smo slušali, jedna je od važnih komponenti u centralnom delu autorovog stvaralaštva koje čine scenska muzika, baleti, muzika za film i brojne pozorišne komade.

Publika se odazvala u velikom broju ove večeri i ispunila salu Narodnog pozorišta (organizacija Jugokoncert) onako kako to nije uvek slučaj sa redovnim repertoarom. Sasvim retka slika kad je u pitanju savremena muzika!

 Bez obzira na to što je Erić „pozorišni čovek“, piše brojnu muziku za pozorišne komade izvođenu upravo na ovoj sceni, mesto za održavanje autorskog koncerta bio je - Kolarac.

Izvesne naznake sceničnosti imala je poslednja u nizu izvedenih kompozicija „Nisam govorio” (1995) sa horom koji je aktivno učestvovao i gradio performans sa naratorom (Pavle Pekić) i alt saksofonom (Maja Hajduković). Dirigovala je poletno, angažovano i oduševljeno neumorna Darinka Matić Marović.

Boju i intonaciju autorskoj večeri obezbedili su sjajni solisti, a pre svih violinista i umetnički rukovodilac Gudača Sv. Đorđa, Gordan Nikolić. Svaki njegov dolazak podiže ovaj ansambl do nivoa koji omogućava da se njegova energija i strast prenesu na ceo ansambl. Nikolić „inficira” žestinom i unutrašnjim impulsom što je demonstrirano u kompozicijama „Sedam pogleda u nebo” (2007), a posebno u izuzetnom delu Talea Konzertstück (1988) u kome je bio i solista na violini.

Jedno od najboljih Erićevih dela, Oberon koncert za flautu i instrumentalni ansambl (1997) omogućio je da solista Ljubiša Jovanović u zahtevnoj deonici za flautu, pokaže muzikalnost i suvereno vladanje instrumentom. U koncertu se prepliću bajkoviti svet Šekspirovog „Sna letnje noći” sa Erićevim smislom za igru i igrivost, fantastični svet i haos koji je jedna od autorovih trajnih inspiracija.

Haotičnost stanja u vremenu i prostoru dodiruje i intimno i opšte, osećaj „fin de siecle-a” u našim životima i stanje kosmosa i planeta u vanvremenu. „Ovo je stabilan haos” uzvikuje narator u kompoziciji „Nisam govorio”, a Erić nam poručuje da postoji izlaz iz haosa u mislima, u načinu življenja („nema satova, nema telefona“) i u „samoorganizujućem sistemu” u kome se sam haos „hrani...iz mora nereda” u ideji „ne biti sam” i ne biti izolovan, već aktivni učesnik haosa koji se menja, menjajući svet i individuu u njemu.