Uvek kupujem domaće

Da li čitate deklaracije na proizvodima?

Uvek, prvo proveravam rok trajanja, a onda i sastav proizvoda. I ukoliko, kada je reč o hrani uočim previše oznaka ,,E” odustajem od kupovine, jer ne želim da na svom zdravlju testiram veštačke dodatke. Doduše, kako veći deo godine postim, deklaracije čitam i da ne bih nehotice prekršila post konzumiranjem mesne hrane. Mislim da je vrlo loše, a svakako nije slučajno, što su deklaracije štampane najsitnijim slovima.

Korektna usluga u banci, restoranu, supermarketu je…

Kada dobijete ono što ste platili, kada su zaposleni brzi i ljubazni, kada je ambijent prijatan, a higijena besprekorna, kada poštuju vaše vreme i novac i nije im „ispod časti“ da vas usluže.

Uvozna ili domaća roba?

Uvek domaća! Mnogo putujem i znam da ovdašnji mešetari uvoze najgoru robu, koju nam posle prodaju za velike pare. Radujem se kada vidim da je nešto proizvedeno u Srbiji, naročito kada je reč o hrani, i verujem da svakom kupovinom podržavam svoju zemlju i vredne ljude u njoj.

Da li kupujete na sniženjima?

Skoro po pravilu. Bilo bi zaista neinteligentno da požurim sa kupovinom, ako već nije ništa hitno i da tako bukvalno bacim novac. I to u duboki džep nekoga ko već ima previše.

Ima li pravih sniženja u Srbiji, poput onih u drugim evropskim prestonicama?

Poslednje dve godine je nešto bolje, ali još uvek ne kao u zemljama zapadne Evrope ili u Americi. Mada, budimo iskreni, ni tamo kvalitetna roba ne može da se kupi budzašto i jagma za vreme sniženja zaista može da bude ponižavajuća. Nekoliko puta sam u Španiji prisustvovala pravom grabežu u radnjama, rovarenju po gomilama odeće, žene samo što se ne bi potukle oko krpica i to stvarno može da ubije želju za kupovinom.

Koliko na izbor proizvoda utiču dizajn i reklama?

Na prvi pogled i probu – mnogo. Na duge staze – ne preterano. Lično, ne volim i ne verujem predizajniranoj ambalaži, kao ni agresivnim kampanjama. Uvek mi proradi onaj sumnjičavi crv: ako ovo stvarno valja, zašto ga toliko reklamiraju? Najviše verujem preporukama iz okruženja i svom iskustvu.

Da li češće koristite kartice ili gotov novac?

Platnu karticu najčešće. Manje brinem o iznosu, osećam se slobodnije i ne brinem o tome ima li dovoljno novca, naročito otkako sam sama sebi ukinula dozvoljeni minus.

Hipermarketi ili manje lokalne prodavnice?

Za dnevnu kupovinu uvek male lokalne, za veće supermarketi, a u hipermarkete ne idem uopšte. Ne volim čekanje u redovima, kolica, dugo hodanje i naročito ne volim da kupujem i ono što mi ne treba, a što se kupcima u hipermarketima redovno dešava.

Da li su veliki trgovinski lanci promenili potrošačke navike kod nas?

Kvalitativno ne, a što se kvantiteta tiče mnogo. Kupujemo više, što bi naš narod rekao „za sve pare”, gojimo se i razboljevamo zbog te neumerenosti, pa mislim da su nam promenjene i životne, a ne samo potrošačke navike.

Koliko često idete u snabdevanje u toku meseca?

Svakog dana u male kupovine, jednom nedeljno u malo veće, a jednom u dve nedelje i u veliku kupovinu na pijaci. Kupujem na putu od posla do kuće i obavezno imam spiskove onoga što nam treba.

Šta podrazumevate pod kvalitetnim proizvodom? 

Ako je hrana – da je ukusna i zdrava. Ako je odeća – da je postojana i lepa. Ako je nameštaj – da je udoban i trajan.

Dobre cipele su…

One koje su udobne, lepo vam stoje i privlače poglede. Godinama sam ih kupovala nepotrebno mnogo, skoro svakog meseca po jedan par, i bilo je tu svega, i u estetskom i u smislu kvaliteta, ali sam u poslednje vreme vrlo razumna i dobro planiram. I mnogo sam zadovoljnija. I sobom i cipelama, koje su mi vrlo važne.

Šta se obično može naći u Vašem frižideru?

To je već decenijama zdrava monotonija. Otkad znam za sebe sadržaj je isti: sirevi, jogurt, jaja, salate, puno povrća i malo manje voća, zamrznuta riba i piletina, poneki sos i nezaobilazno domaće kuvano jelo.

Da li ste kao potrošač nekada bili oštećeni?

Mnogo puta, kao i svi, ali me je ranije bilo sramota da se bunim i žalim. Sada to smatram svojom građanskom dužnošću i maksimalno koristim ono malo prava što ih kao potrošači imamo.

Da li Srbija ima zakon o zaštiti potrošača?

Znam da od početka godine postoji na papiru, ali nešto nemam utisak da postoji i u praksi. Trgovci, naročito veliki uvoznici, u Srbiji su i dalje sila koja boga ne moli. Dokle – videćemo. Znam samo da Studio B dobija puno pisama razočaranih, prevarenih i oštećenih potrošača sa kojima ne znamo šta da radimo i kome da ih uputimo na rešavanje: preopterećenim i sporim inspekcijama, nemoćnim udruženjima ili nezainteresovanim državnim službenicima.

Ko štiti prava potrošača u Srbiji?

Ako saznate, budite ljubazni pa mi javite.