Kreditna narkoza

Premijer, ujedno i ministar finansija, Mirko Cvetković sa potpredsednikom vlade Božidarom Đelićem i guvernerom Narodne banke Srbije Dejanom Šoškićem vraća se sa godišnjeg skupa svetskog finansijskog krema iz Vašingtona sa 800 miliona dolara novih pozajmica – po četvrtina za svaku od naredne četiri godine. Polovina će biti utrošena za pokrivanje budžetskog deficita, a druga za strukturne promene, infrastrukturne projekte (nepoznate namene) i mala i srednja preduzeća.

Prošle nedelje smo utanačili detalje oko aktiviranja ruskog zajma za infrastrukturne objekte. Za železnicu, pre svega. Suma ista – 800 miliona dolara.

Poslednjih meseci država Srbija se  zadužila i kod domaćih komercijalnih banaka, prodala je državne obveznice za dinare i devize, očekuje i pozajmice evropskih banaka… Rado se država zadužuje, jer 1,5 milijardi evra deficita u budžetu valja nekako popuniti. Otuda i potreba da se proda Telekom.

I dok s jedne strane ekonomisti upozoravaju da je naš oštar tempo zaduživanja nešto čime se valja ozbiljno pozabaviti, sa druge strane potrebe nikada praznije kase iziskuju nove zajmove. Kako to pomiriti?

Teško ili – nikako?

Jednostavno, što bi rekao prof. dr Mlađen Kovačević, mi smo se kao narkomani „navukli” na kredite. Naučili smo da živimo na tuđ račun i od akumulacije, štednje, kapitala... I to nije od juče, ali danas to poprima opasne razmere, jer naš nacionalni kolač mnogo sporije raste od stope po kojoj se zadužujemo.

Suština naše nevolje – da pozajmljeni dolari ne prave pare, profit iz kojeg bismo namirivali bar kamate, ako ne možemo uvek i u svakom času da vratimo i glavnicu. Kada su nam odobravali zajam od milijardu dolara Rusi su rekli – 200.000 odmah za budžetski deficit, ali ostalih četiri petine za konkretne projekte. Železnica? Može. Dajte projekte na osnovu kojih ćemo vam dati pare. A mi? Nemamo ih, a hoćemo zajam. Pa ni braća ne daju pare na neviđeno.

Možda ovaj primer nije najbolji za ono što nas žulja zbog čega mogu da strepe i buduće generacije – mi ne ulažemo u proizvodnju robe i usluga, razmenljiva dobra, s kojim možemo u svet, već u fiskalni minus ili u najboljem slučaju – infrastrukturu, koja, opet, na mala vrata uđe u budžet, a s tim se ne prave veliki izvozni poslovi već samo pretpostavke za buduće dane.

Malo je jedan Fijat za sve ono što bi nam pokrenulo domaći ekonomski zamajac. Potrebne su nam desetine manjih ili većih Fijata, ali mi osim horskog pevanja, kako smo bogomdani za strana ulaganja, ništa konkretno u tom pogledu ne činimo, ali se zato rado zadužujemo, kupujući tuđim novcem parče socijalnog mira, ali to ne može, na našu nevolju, dugo da potraje. Buđenje iz kreditne narkoze biće dugo i bolno.