Zaljubljen u Afriku

Dok socijalni i politički nemiri potresaju sever Afrike, a doskora neprikosnoveni diktatori merkaju gde bi mogli da se sklone od besa gnevnog naroda, Dušan Miklja, nekadašnji Tanjugov dopisnik iz Najrobija i Adis Abebe, priseća se vremena kad su mnoge zemlje Crnog kontinenta, tek oslobođene kolonijalizma, tražile svoje novo mesto u svetu nezavisnih, verovale da grade „modernu demokratiju po afričkom modelu”, i okupljale se oko Pokreta nesvrstanih da bi pokazale velikim silama kako na međunarodnoj sceni postoji i „treći put”.

Njegove intervjue sa najpoznatijim afričkim liderima i reportaže iz najnepristupačnijih krajeva ovog kontinenta prenosile su najveće novinske agencije i najugledniji svetski listovi. Na žalost, ne uvek verno i istinito, što mu je, kaže, više puta gotovo došlo glave, ili barem dovelo u pitanje njegov profesionalni ugled.

– Imao sam privilegiju da u vreme mirovnih pregovora u Angoli jedini objavim razgovor sa budućim predsednikom te zemlje Agostinom Netom, vođom jednog od tri nacionalna oslobodilačka pokreta koji su se međusobno borili za prevlast, a onda seli za pregovarački sto. Intelektualac, lekar, pesnik i državnik koga sam izuzetno cenio, Neto mi je otvoreno govorio o stavovima koje zastupa na skupu, a ja sam to verno preneo u svom izveštaju. Pored ostalog je zamerio vlastima susednog Zaira što snabdevaju oružjem njemu suparničke pokrete. U nekim svetskim medijima je, međutim, objavljeno da Neto, praktično, poziva na rat sa Zairom. Da li će političar mene okriviti za netačno prenete reči, da ne bi priznao da je dao neodmerenu izjavu? Postupio je, kako sam i mogao očekivati od njega, časno i pošteno: potvrdio je verodostojnost intervjua. Okrutno su ga progonili, ali je sačuvao čovečnost – priseća se Miklja sa uvažavanjem i simpatijama.

Na doručku kod cara

Ovaj doživljaj, uz mnoge druge novinarske uspomene i privatne dogodovštine sa Crnog kontinenta, Miklja je sakupio u najnoviju knjigu „Afrikanac”. Iako nije pisana u prvom licu jednine, zasnovana je na autobiografskim detaljima koje je naš sagovornik, kako kaže, jasno sačuvao u svojim sećanjima. Pisanih beleški nema, a ni fotografija, dodaje, na njegovu veliku žalost.

Jednostavno, nije mu palo na pamet da se slika sa svojim čuvenim sagovornicima: kontroverznim političarima, predsednicima država, omiljenim revolucionarima, omraženim diktatorima, ali i slavnim likovima svetske estrade, kao što su manekenka Naomi Kempbel, filmske zvezde Brižit Bardo, Monika Viti i Piter Justinov, pevač Stivi Vonder…

Na podugačkoj listi poznatih ličnosti koje su i samog Miklju učinile poznatim, nalaze se car Etiopije Haile Selasije (kojeg je jednom prilikom intervjuisao za doručkom), prvi predsednik nezavisne Zambije Kenet Kaunda, (on je sednice vlade počinjao – pesmom); zloglasni ugandski diktator Idi Amin Dada za čijeg je predsedničkog vakata pobijeno oko 80.000 ljudi („ne jednom sam se pobojao da će i mene baciti kao hranu krokodilima, kao što je radio sa svojim političkim protivnicima”), pa princ Sihanuk („u luksuznom njujorškom hotelu priredio je raskošni prijem solidarnosti sa napaćenim narodom Kampučije, da bi se sve završilo razuzdanom zabavom, tipičnom za njega”).

Tu su i okrutni nigerijski pukovnik Benjamin Adekunle, zvani Crni škorpion, koji je Miklji poklonio šešir sa svojim autogramom; zanosna princeza Elizabeta Bagaja, potomak stare kraljevske loze Bugande…

– Posebno sam ponosan na poznanstva sa Simonom Vizentalom, nepokolebivim lovcem na preživele nacističke zločince iz Drugog svetskog rata, popularnim italijanskim predsednikom Sandrom Pertinijem, jednostavnim i neposrednim čovekom („zamislite, uvek mi se lično javljao na telefon!”), sa dalaj-lamom (on je na mene ostavio utisak pravog duhovnog vođe)... – kaže Miklja.

Telemah i Penelopa

Mnoge svoje dogodovštine i poznanstva je smestio u knjige, kojih je, bogme, podosta: zbirke priča „Sultan od Zanzibara”, „Kosmopolitske priče”, „Bilo jednom u Beogradu”, „Hronika nastranosti” i „Potapanje Velikog ratnog ostrva”, romani „Put u Adis Abebu”, „Judina posla”, „Krpljenje paučine”, „Kraj puta” i bestseler „Njujork, Beograd” (po kojem je snimljen i film, a roman je, inače, nagrađen „Zlatnim Hitom Librisa”), zatim putopisi „Crni Sizif”, „Trbuh sveta” i „Putopisi po sećanju”, pa pozorišna drama „Orden”…

Uz bavljenje lepom književnošću, 77-godišnji Dušan Miklja, iako već odavno u zvaničnoj penziji, kao nezavisni novinar i pisac redovno objavljuje kolumne, istorijske hronike, eseje i radio-drame i prevodi. Dobitnik je i nagrade Udruženja novinara Srbije za životno delo, ali kad ga pitamo šta, lično, smatra svojim najvećim uspehom, kaže – što je preživeo i opisao svoje pustolovine, i uprkos njima sačuvao brak i porodicu.

A da to nije bilo lako, potvrđuje i njegova supruga Ruža, koja je, zahvaljujući poslu u JAT-u, često uspevala da ga prati na putovanjima po Africi, pa ipak, najveći deo vremena je ostajala sama sa decom, dok je Dušan „izbivao po opasnim afričkim zabitima”, što po nalogu redakcije, što tragajući za novom pričom.

– Dešavalo se da danima, čak nedeljama, nemam od njega vesti. Nisam znala da li je uopšte živ, ili je stradao u građanskom ratu, ubijen po nalogu nekog diktatora, skončao od ujeda zmije ili boleštine – ispoveda se Ruža, sa kojom je 45 godina u braku, a čije su afričke nedaće takođe dospele u roman. Ona je tu nazvana Penelopa, po vernoj ljubi kralja Itake, dok je njihov prvenac Igor postao Telemah, Odisejev sin („onaj ko se bori iz daljine”).

– Bilo je, naravno, i smešnih zgoda. Kao kad je čelnik izvesne jugoslovenske privredne delegacije tokom posete Keniji izrazio želju da se oproba u lovu na krupne zveri… pa je na zaprepašćenje domaćina ustrelio pitomu žirafu, takoreći tamošnju domaću životinju. Od tada je bilo dovoljno da pripovedač plemena Kikuju krene da priča „Bio jednom jedan beli čovek koji je ubio žirafu”, pa da se crni mališani zacene od smeha. Verovatno bi se tako ponela i srpska deca kad bi slušala o Afrikancu koji je na livadi „ulovio” kravu.

Drugom prilikom je visoki zvaničnik iz naše zemlje pokušao da „prošvercuje” iz Afrike čitavu granu najkrupnijih banana koje je našao, ali nije znao da ta vrsta služi samo za kuvanje kaše. Domoroci su dugo ismevali lakomost i neznanje „mzunge”, pripisavši ovo ostalim nerazumljivim postupcima belih došljaka – navodi Miklja.

A sa kojom se najvećom opasnošću suočio u Africi? Kad se razbolela ćerka Jelena. Danima nisu znali kako da joj pomognu, vođeni pogrešnim savetima našeg lekara na privremenom radu u Najrobiju, sve dok ih njihov crni kućepazitelj nije ubedio da je u pitanju malarija, najčešća afrička bolest koju prenose komarci. Devojčicu su odveli u bolnicu, i iskusna engleska doktorka spasla joj je život.

– Čudno, ali iako sam u Africi toliko puta bio u istinskoj životnoj opasnosti, nikada se nisam osetio lično ugrožen, niti mi se dogodilo nešto strašno. Ali sam zato u centru Njujorka, na Menhetnu, naleteo na trojicu pljačkaša, mladih Portorikanaca. E, tad zamalo da poginem. Spaslo me što od umora nisam stigao da paničim, u stvari ni da razmislim šta radim. I pre nego što su mi se približili izvadio sam novčanik i pružio im ga. Pomislili su da sam uperio u njih revolver i pobegli. Tek posle sam osetio pravi strah – priča Miklja.

Naš sagovornik je u svojoj dugoj, uspešnoj novinarskoj karijeri izveštavao sa svih pet kontinenata, bio je i dopisnik iz Rima i iz Ujedinjenih nacija u Njujorku (osamdesetih godina), iz sedišta Evropske unije i NATO u Briselu (početkom devedesetih), imao je kratak „izlet” u diplomatiju (kao savetnik ambasadora u Rimu), ali je

njegova najveća strast ostala Afrika, kojoj se više puta vraćao, sa porodicom ili sam.

------------------------------------------------------------------ 

Na Kilimandžaru

Sabrani doživljaji Dušana Miklje mogli bi ispuniti kilometre novinskih stubaca, knjiških strana ili filmske trake: mnogo toga je već napisao, ali još nije iscrpeo sve uspomene. Recimo, na osvajanje Kilimandžara, najviše planine Afrike, bez odgovarajuće opreme i priprema, ili na vreme provedeno u mirovnoj misiji na Sinaju (1963), u poseti Legiji stranaca, na putovanjima u Siriju, Izrael i Jordan, u obilasku dotle neotkrivenog izvora Nila i groba proroka Magdija, na ušću Belog u Plavi Nil… „Selili smo se 21 put, možete misliti koliko toga nam se događalo!“, primećuje Dušanova supruga Ruža. Česte seobe su značile i stalnu promenu sredine i – prijatelja. „Ali smo stalno sticali nove”, dodaje Miklja.

Da li žali što nije imao vremena da se u životu bavi i nečim drugim? „Kao mali sam želeo da postanem fudbaler, ali onako sitan i neuhranjen nisam imao šanse. Diplomirao sam filologiju, i osim što govorim više jezika, nisam imao drugih ambicija do novinarskih. Na mene se u potpunosti može primeniti onaj opis, da se novinar bavi pisanjem jer ne zna ništa drugo!“, pravda se naš sagovornik.

------------------------------------------------------------------ 

Deca i unuke

U vreme kad je Miklja došao u Afriku kao stalni dopisnik nacionalne novinske agencije, sedamdesetih godina prošlog veka, poveo je sa sobom trudnu suprugu (tek kasnije su zaključili da je to bilo prilično nesmotreno) i malog sina. Igor (1968) je sportski novinar i prevodilac, otac Danice i Darije. Jelena (197) je filolog, ima ćerku Milicu i predaje na univerzitetu u Torontu. Najmlađa, Ivana, rođena je 1978, kad su već napustili Crni kontinent. Iako po karakteru najsličnija ocu, ipak je krenula majčinim stopama i radi u JAT-u.