Rodno „more" pod Kalemegdanom

Ima li lepšeg mesta u Beogradu od jednog zidića kalemegdanskog za divan sa Arsenijem Jovanovićem, umetnikom koji se davno životno pozicionirao na onoj tankoj liniji između kopna i vode. Tu pod tvrđavom-parkom raširilo se Arsino „rodno more”, ušće velikih reka i taj čudesni beskraj vode čijom je lepotom, baš kao i sveta u njenom okruženju, još od detinjstva opčinjen.

Delo ovog reditelja, čoveka sa još nekoliko bliskih „zanimanja”, razlilo se širokim prostranstvima umetnosti. „Dnevnik jednog ludaka”, „Kolubarska bitka”, „Korešpodencija”... neki su od njegovih pozorišnih naslova koje najduže pamtimo. A gde su onih oko dvesta iz radijskog opusa, otprilike isto toliko režija na TV, pa kompozicije Arse Jovanovića, njegove fotografije i scenografije, a na putu je i knjiga ilustrovana sopstvenim „likovnim fantazijama”.

Biti sa njim na Kalemegdanu, znači i biti u srcu Srbije, kako ga zove. Priča nam da u stranoj štampi, „Njujork tajmsu” i sličnoj, vidi tekstove o zvučnom oplemenjivanju javnog prostora: parkova, tunela, podzemnih prolaza, mostova...

– Toliko sam puta uzaludno pokušavao da zainteresujem ljude odgovorne za Kalemegdan da ozvučimo dva-tri mesta u ovom, po meni, najlepšem parku u Evropi. Čuveni njujorški Central park samo je tih nekoliko kvadratnih kilometara ravne površine, a vidite ovaj naš u tvrđavi, sa tako dugom istorijom i svim drugim u toj lepoti nad lepotama. Pogledajte tu poziciju i panoramu, gde se vodi kraj ne vidi. Zvuk o kome govorim, koji gotovo ništa ne košta, bio bi još jedna dragocenost ovog ambijenta. Međutim, neverovatna je gluvoća za sve moje predloge. Jedino što sam tu ikad uspeo da realizujem bila je ambijentalna instalacija „Duh vode”, u Rimskom bunaru. Ovde je i Zoološki vrt, i ti zvuci mogu se preneti i u druge prostore parka. Da se čuje: Gle, ptica...!? Je li prava ili Arsina...? Riče li to lav ili Arsa – šali se na svoj račun.

– Kalemegdan je najveća sreća Beograda. Radi se tu ponešto, a moglo bi svašta. Vojni muzej, na prvi pogled, i nije bogzna kakva građevina, ali u ukupnom arhitektonskom pejzažu sasvim je nešto drugo. Sanjam da umesto one stare ratne gvožđurije vidim tu međunarodni institut, ili univerzitet, i dotacije iz celog sveta, za takvu čvornu tačaku u mreži sličnih kulturnih institucija.

Pod Kalemegdanom kao da počinju i završavaju se svi vodeni putevi „mornara” Arsenija Jovanovića, kojima plove sve njegove galiole, prave i  metaforične. Rediteljskom gestikulacijom pojačava svoje reči:

– Kada pružim ruku ka Ratnom ostrvu ja kao da dotičem Evropu. A kada se okreneš malo udesno vidiš Dunav koji teče ka istoku. Te misli prate me od mojih ranih godina: pogled sa Kalemegdana otvorao mi je nove horizonte i prolaze ka daljinama. Rodila se tu moja prva slutnja, pa želja mutna, pa malo jasnija, do sasvim jasne odluke da sa prijateljem sednem u mali gumeni čamac i otisnemo se niz Dunav do Crnog mora. Na rtu Ratnog ostrva je tabla na kojoj piše da ima do tamo 1117 kilometara.

Dva puta kretao je on iz Beograda Dunavom na more – na Jadran, preko četiri druga mora: Crnog, Mramornog, Egejskog i Jonskog. Plovio je na istok da bi stigao na zapad – do Rovinja, svoje omiljene luke. Sa Herodotovom „Istorijom” u čamcu, krstario je i kroz usputne stare civilizacije i legende o njima. Na  putu tom, katkad odisejskom, stigao je i do Psare (Riba) u Egejskom moru. Na predivnom ostrvu, tada bez turista, zbog nevremena su se duže usidrili i upoznali staru gospođu, prvakinju atinske Nacionalne drame. Reditelja i njegovog saputnika, poznatog arhitektu Dragoša Balzarena, ona je pozvala u svoje porodično gnezdo na vrhu visoke stene. A ispod ambis... i šumi more! Glumica na glasu priča im kako su njeni preci bili gusari na glasu. – A takvih priča sa mora i Dunava, reke najevropskije, ima bezbroj. Ima ih i Arsenije Jovanović i sa tim „Pričama sa galiole”(izdavač „Geopoetika”) uskoro će „uploviti” u knjižare.

– Ta knjiga je metafizičko-poetska nadgradnja mojih putovanja. Jeste brodski dnevnik, ali ne kao drugi. Moje galiole, kako sam zvao svoje brodove, i sav taj moj život na vodi među koricama su ove knjige.

M. Šehović

-----------------------------------------------------------

Zvuk za Malika i Hvar

Uskoro će se on – sa „Malim Faustom” i „Razgovorima istočnih i zapadnih vetrova” – zaputiti u grad Hvar. Ovo su njegovi naslovi za majski 15. radio festival Pri Marulić, ili „Starim tekstovima u pohode”, zamišljen kao dijalog prošlosti i sadašnjosti.

Sa programima „Mali Faust” i „Razgovori istočnih i zapadnih vetrova” – uskoro je u Hvaru, na majskom 15. radio festivalu Pri Marulić, ili „Starim tekstovima u pohode”.

„Razgovori vetrova” inspirisani su čuvenim Geteovim „Istočno-zapadnim divanom”, posvećenim nekoliko vekova starijem persijskom pesničkom sabratu Hafizu iz Širaza.

Naš reditelj pozvan je na Hvar i zbog prezentacije svog opusa u radiofoniji  i da specijalnom audio-vizelnom instalacijom ozvuči ovo poznato „malo misto” tokom festivala. U glavi ima jedno drvo-kostur, a možda i živahnije, na kome će, kao voćke, visiti slušalice..., pa „(iza)beri” programe, poštovana publiko! A možda ozvuči i fontanu na renesansnom gradskom trgu.