Nada nije strategija

Bizarno nazvana operacija Odisejeva zora je u punom zamahu, ali – nespremni da tolerišu prekid vatre a nepripremljeni za kopnene operacije – zapadni saveznici se sve više zaglavljuju u libijskom pesku.

Istovremeno, mesec dana pošto su UN autorizovale uspostavljanje zone zabranjenog leta, međunarodni konsenzus ispoljen rezolucijom 1973 uveliko se krnji.

Razlaz se mogao očekivati. Pariz i London sročili su rezoluciju koja je obezbedila pravnu podršku vojnoj ofanzivi od koje se očekivalo da će Muamera Gadafija sjuriti sa vlasti brzinom u kojoj su dani gneva po Tunisu i Egiptu oborili diktatore.

Rusija, Kina, Brazil, Indija i Nemačka bili su uzdržani. Ne toliko zbog spremnosti da deluju koliko zbog nespremnosti da budu optuženi ako stvari krenu loše.

Barak Obama se kockao. Željan da Gadafiju vidi leđa, ali nespreman da se previše uplete u još jedan rat u još jednoj muslimanskoj zemlji, nadao se da će američka vatrena moć već u prvim danima ratnu sreću okrenuti u korist pobunjenika.

Izgubio je opkladu. Neiskusna, slabo opremljena i nedisciplinovana milicija Nacionalnog tranzicionog saveta nije odgovarajući rival Gadafijevim snagama. Da nije vazdušne podrške NATO-a, pobunjenici bi odavno bili slomljeni. Ovako, sukob može da traje mesecima.

Diplomatske inicijative Turske i Afričke unije takođe su propale. Gadafi je ovu poslednju prihvatio, ne i pobunjenici iz Bengazija. Njihov preduslov je odlazak Gadafija i njegovih sinova.

Tom zahtevu su se, komplikujući situaciju, sada otvoreno pridružili Obama, Nikola Sarkozi i Dejvid Kameron zajedničkim tekstom koji je istovremeno objavljen u „Vašington postu”, „Figaru” i „Tajmsu”.

Londonski list piše da su tekst inicijalno skrojili Kameron i Sarkozi, da su Obami kopiju poslali više iz učtivosti, a da je Amerikanac potom zatražio da dodaju i njegovo ime.

Pozivajući Gadafija da „ode, i da ode zauvek”, tekst otvoreno sugeriše promenu cilja vojne misije u Libiji: umesto zavođenja zone zabranjenog leta to je promena režima. Ostaviti Gadafija na vlasti predstavljalo bi „beskrupuloznu izdaju” Libijaca.

Ako je neko u početku ofanzive sumnjao da se iza novog „humanitarnog rata” za spasavanje civila krije ambicija rušenja Gadafija, onda više nema mesta sumnji.

„Naša dužnost i naš mandat po rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1973 je da zaštitimo civile, i mi to činimo. Ne radi se o uklanjanju Gadafija silom. Ali sa Gadafijem na vlasti nemoguće je zamisliti budućnost Libije... Nezamislivo je da neko ko je pokušao da masakrira sopstveni narod može da ima ulogu u njegovoj budućoj vlasti”.

Pošto je pridobio Obamu, barem u tekstu, Sarkoziju bi moglo da bude nešto lakše u trenutku u kome je vojna operacija u Libiji – shvaćena umnogome kao njegov lični ambiciozni projekat – počela da posustaje na terenu. Otkako su SAD 31. marta rukovođenje prepustili NATO-u, pobunjenici posustaju, a Gadafi preuzima inicijativu.

Reklo bi se da Sarkozi procenjuje da je Amerika slaba i da je došlo vreme da Francuska u Libiji nadoknadi ono što je svojevremeno izgubila u Iraku.

Žak Širak, podsetiću, tada nije podržao invaziju protiv Sadama Huseina ne iz moralnih razloga ili principa, kako je predstavljao, već zato što je shvatio da će lavovski deo profita otići Angloamerikancima, a on nije hteo da skuplja mrvice sa stola.

Arogantni Sarkozi je od početka preuzeo inicijativu operacija u Libiji kako bi garantovao profit – dominantni uticaj posle pada Gadafija.

Ako su francuski vojnici uspeli da u Obali Slonovače – najvećem svetskom proizvođaču kakaovca – svrgnu Lorana Gbagboa i postave Alasana Kutarea, zašto to ne bi probali u u naftom bogatoj Libiji.

Čak i pre nego što je „rat protiv terorizma” korišćen kao pretekst za vojne intervencije i rušenje suvereniteta nezavisnih država, bivši francuski komunista Bernar Kušner bio je jedan od vodećih arhitekata tzv. humanitarnog intervencionizma.

No, nemoguće je zaboraviti svu hipokriziju takve politike u Ruandi 1994. kada Francuska nije ništa učinila da spreči masakr 800.000 ljudi. Jasno. Ruanda nema ni naftu ni kakaovac.

Upleten u šest ratova – Avganistan, Burkina Faso, Libija, Mali, Obala Slonovače i Somalija – Sarkozi teško da će povećati šanse za reizbor naredne godine. Uspeh u Obali Slonovače je krhkog karaktera.

Libija preti da postane duga priča. Građanski rat onemogućava mirno rešenje. Što znači da se rešava silom. Ali bez punog američkog angažmana to će teško ići. Vašington nije spreman da ide u još jedan rat, još manje u rat iz kojeg bi najveće koristi izvukla Francuska.

Jedno od ključnih pitanja zasad nema odgovor: da li u nekom trenutu mogu da se upotrebe kopnene trupe? Rezolucija 1973 isključuje „strane okupacione snage” u bilo kom delu Libije, ali ne sprečava ograničenu upotrebu kopnenih snaga.

Amerikancima je na osnovu bolnih lekcija Vijetnama, pa i Iraka, poznato da se rat ne dobija samo vazduhoplovstvom, bez obzira na to kolika je njegova tehnološka superiornost. Istovremeno, niko, pa ni Vašington, ne pokazuje i najmanju želju da uputi kopnene trupe u Libiju – jer bi to nedvosmisleno bilo doživljeno kao invazija, bez obzira na bilo kakva humanitarna ili moralna opravdanja.

U Londonu i Parizu se premišljaju. Šalju „savetnike” koji bi u večernjim školama ratovanja, po skraćenom postupku, libijske pobunjenike trebalo da nauče elementarnim vojnim veštinama.

Kako napadi iz vazduha Gadafijeve snage ne sprečavaju da napreduju, izgleda da će Britanci i Francuzi morati da se odluče brzo, brže nego što su očekivali.

Sada, kada je „promena režima” otvoreno na stolu, saveznici bi morali da budu više nego oprezni oko toga kako će nastaviti ukoliko ne žele dodatno da okrnje podršku bliskoistočne javnosti koju su zadobili odlukama da se definitivno oproste od Ben Alija i Hosni Mubaraka.

Ideja promene režima podržana je na sastanku Kontakt grupe za Libiju (21 zapadna, arapska i afrička zemlja) 13. aprila i dan kasnije na skupu šefova diplomatija NATO-a u Berlinu. Zajedničkim tekstom trojice lidera barem za dugo su zatvorena vrata primirju ili političkim pregovorima.

Ali dok su saveznici jedinstveni oko cilja, podeljeni su oko toga kako ga ostvariti. Evropljani su i dalje protiv naoružavanja pobunjenika. NATO je podeljen povodom građanskog rata koji podseća na avganistanski: od 28 članica samo 14 je prisutno u Libiji. Tek šest je angažovano u vazdušnim napadima.

Šta i kako dalje?

Prva opcija je krenuti iračkim putem i poslati u Libiju kopnene trupe. Prekršila bi se rezolucija UN koja „invaziju” i „okupaciju” isključuje kao rešenje. Javnost SAD, Francuske i Britanije je protiv. Region bi se zapalio.

Druga je podržavati pobunjenike kao „državu u čekanju” koja bi mogla da zameni režim u Tripoliju. Što bi podgrejalo najgore strahove o podeli na Tripolitaniju i Kirenaiku.

Treća je pojačanje vojnog, diplomatskog i ekonomskog pritiska u nadi da se izazove „dvorski puč” u Tripoliju. Ali „nada”, kako je Obama svojevremeno govorio Džordžu V. Bušu povodom rata u Iraku, „nije strategija”.