Prva – prva – prva – gol

Ilijev je, odolevši svojoj navici da iznudi prekršaj, ostao na nogama i iz prve prosledio loptu Tomiću, koji ju je, uprkos lošem običaju da je drži u nogama, odmah, i to levom, ubacio u šesnaesterac. Babović je ne oklevajući šutirao, loše kao i dva-tri puta pre toga, ali nije izgubio loptu – bila je ničija. Tejgo je odlično pratio šta se dešava i ne časeći ni časa, iz poluokreta, pucao i – pogodio.

Takvih akcija, u kojima nije „davljena” lopta, bilo je malo na 140. „večitom derbiju”, a malo ih je i u našem fudbalu. I zato bi ova, iz koje je postignut jedini pogodak, trebalo da posluži kao primer kako treba da se igra.

Veliki broj fudbalera Partizana i Crvene zvezde prima loptu u mestu, pa tek posle toga razmišlja šta da uradi s njom. To je oduvek bio preveliki „luksuz” u igri, a pogotovo sada, zbog čega naši timovi loše prolaze u okršajima i s prosečnim zapadnoevropskim sastavima. A trebalo bi da se prijem i predaja lopte ili, umesto ovog drugog, for samom sebi, svedu na jedan dodir.

Ima previše i primanja lopte bez finte, kojom se protivnički igrač, onaj što vreba iza leđa, šalje na pogrešnu stranu. Tako je neoprezni Smiljanić omogućio Crvenoj zvezdi protivnapad. Opasnost po Partizanov gol je otklonjena preuranjenim mahanjem međašnjeg sudije.

Glavnom sudiji, kao i većini naših, može da se prebaci što je „seckao” igru. Prekidao ju je zbog prekršaja, iako je lopta bila u posedu tima za koji je dosudio faul. A gledao je kroz prste nekim fudbalerima, to su najčešće radili Zvezdini, kad su namerno stajali ispred lopte da onemoguće brže izvođenje slobodnog udarca.

Partizan je pobedio, jer ima zreliji tim. U subotu je u svakoj liniji imao po jednog briljantnog igrača: Tejga u navali, Savića u odbrani, Kamaru u veznom redu, a Stojković je ponovo pokazao sigurnost na golu spasavši Partizan kada je Kaluđerović izišao sam pred njega.

Crvena zvezda je igrala onako kako celog proleća igra. Ali, za razliku od ostalih prvenstvenih utakmica, koje je sve rešila u svoju korist, ovog puta je pred njom bio suparnik motivisan da se bori do poslednje kapi znoja, koji joj nije prepustio inicijativu i nije dopuštao ni taktičke, ni pojedinačne greške kao Zvezdini protivnici na prethodnim mečevima.

Partizanov trener se tokom utakmice ponašao tako kao da mu od njenog ishoda zavisi život. Odlično je pripremio ekipu, a kada je pao gol uveo je igrače s kojima će, bez povlačenja u bunker, da sačuva prednost. Ipak, da bi „crno-beli” u narednoj sezoni postigli u Evropi više nego do sada biće im neophodna sveža, brža i prodornija „krv”.

Zvezdino podražavanje Barselone se protiv Partizana pretvorilo u sporu igru bez ideje. Igrati kao Barselona ne znači beskrajno „pimplovanje” lopte i dodavanje „ja tebi – ti meni”. „Crveno-beli” nemaju igrača koji će da misli za celu ekipu, igra kratkih pasova podrazumeva i odigravanje iz prve, vođenje lopte u cik-cak i pokretljivost onih u čijem posedu ona trenutno nije.

Posle primljenog gola Zvezda je ličila na onu iz ranijeg doba – potpuno bezopasnu. Ako se izuzme neozbiljnost kada je hteo da dribla Partizanove igrače u svom petercu golman Bajković je bio najsvetlija figura „crveno-belih”. Pokazao je mačji refleks kada je odbranio udarac Tejga pred kraj prvog poluvremena i nije kriv za primljeni gol. Ostalim njegovim saigračima, nekom više, a nekom manje, ima šta da se prigovori.

I ovaj „večiti derbi” se igrao na – rezultat, ali je bilo poteza koji su razgalili. Na primer, kada je Ilijev petom prebacio loptu preko sebe i svog čuvara i uleteo u Zvezdin šesnaesterac, ili kada je Ninkov kraj aut-linije nadmudrio nekoliko igrača „crno-belih”. Ali, umiranjem u lepoti jednom jeomogućio opasan kontranapad protivniku, i nije bio jedini, ni u Zvezdi, ni u Partizanu, koji je tako darivao suparnika.

Ivan Cvetković