Tomislav i neverne Tome

Tomislav Nikolić, lider naprednjaka, okončao je svoj protest ušavši s telohraniteljem u Sabornu crkvu. Potom je sa ostalima primljen u Patrijaršiji. Ivica Dačić sedeo je uz patrijarha Irineja na dvosedu, Nikolić je bio na stolici, s leve strane patrijarhove. Na odlasku je s patrijarhom Irinejem s nogu razmenio nekoliko rečenica.

Tako je Nikolić po drugi put zaigrao na kartu spasavanja u Crkvi.

U problem je Nikolić upao kada je na prvom ovogodišnjem mitingu naprednjaka rekao da će iznuditi izbore. Ako je planirao da to kaže, procena događaja bila mu je pogrešna. Ako mu se omaklo, kao onomad Miloševiću: „Uhapsićemo Vlasija“, nije ni prvi ni poslednji političar kome je masa izazvala reč više. Šta god, naprednjaci su odmah počeli da traže izlaz: kako da, ako ne ispune obećanje, izgleda kao da su ga ostvarili.

Rvući se s tim problemom oni su znali da imaju još jedan. U četiri poslednja istraživanja javnog mnjenja oni stoje na istom. Svaki razuman političar će upitati sebe šta se dešava, gde ćemo nastaviti: u rast ili u pad popularnosti.

Tražeći način da ispune obećanje ili ga učine nevažnim  naprednjaci su smislili iznenađenje koje, kako su govorili, niko normalan ne može da odbije. Saopštio ga je Nikolić na mitingu kome je prisustvovalo znatno manje ljudi nego prethodnom.

Radikali, najljući neprijatelji naprednjaka, odmah su povikali da je Aleksandar Vučić nasamario Nikolića, da ga je žrtvovao kako bi on postao broj jedan. Uopšte ne verujem u tu priču. Ipak, mislim da ona može da se proširi u narodu. Nije tačno da je Mlađan Dinkić srušio sve vlade od posle Prvog svetskog rata do danas, ali pola Srbije veruje u to. I Nikoliću i Vučiću sada preti opasnost da pola Srbije poveruje da jedan drugom rade o glavi. To je novi, treći problem naprednjaka. Vučiću, ali i sinovima Nikolića, biće ubuduće postavljano pitanje zašto ga nisu sprečili u štrajku ili zašto nisu organizovali danonoćna okupljanja ispred bolnice s neprekidnim izvikivanjem jedne poruke „Tomo, prekini, potreban si nam živ“.

Ako su radikali krivi za treći problem, četvrti je stvorio sam Nikolić svojim potezom. Ogromnu većinu njegovih birača odluka da ne uzima vodu i hranu vezaće uz Nikolića do poslednjeg daha. Ali, jedan deo će otpasti, jer Nikolić nije išao do kraja, kao što su Vuka Draškovića napustili oni koji su na Vidovdanski sabor došli naoružani, a on ih nije pozvao u konačni boj. Drugi deo će otpasti jer je štrajk doživeo kao radikalan i iracionalan potez. Ako Nikolić postane premijer, da li će tražiti da vascela Srbija štrajkuje glađu i žeđu ako sudije Albanci dođu u Severnu Mitrovicu, ili će poslati ministra finansija da se žrtvuje ispred zgrade Međunarodnog monetarnog fonda kada ovaj utvrdi da nam je velika javna potrošnja?

Peti je problem što je Nikolić ponovo podelio političku scenu Srbije. U jednom trenutku su skoro svi partijski lideri bili sigurni da je koalicija demokrata Borisa Tadić i naprednjaka Tomislava Nikolića jedina izvesna budućnost posle narednih izbora, a mnogi neopredeljeni birač je poverovao da je sasvim svejedno koju će od ove dve stranke da zaokruži na glasačkom listiću. Nikolićev potez je političku scenu Srbije ponovo sveo na izbor ili-ili i on je odbio od sebe sve neopredeljene koji su mislili da se Tomislav, okrenuvši leđa Vojislavu Šešelju, prosvetlio i preobrazio.

Kada je doneo odluku o štrajku Nikolić je izgleda najviše razmišljao o prvom problemu: kako da učini nevažnim obećanje koje mu se, skloniji sam da verujem, omaklo. I odlučio je da, makar vernicima, kidnapuje Strasnu sedmicu, terajući sve da ne razmišljaju o stradalnom putu Hristovom nego o stradalnom putu Tomislava Nikolića. Iako se većina Srba ne hvali svojom pobožnošću i religioznošću, igranje verom i crkvom nije koristilo nijednom političaru. To će, ipak, biti najmanji Nikolićev problem. Najveći je kako da objasni da su izbori 18. decembra, za čije održavanje je rekao da je spreman da žrtvuje život, namah postali potpuno nevažni.

I Nikolićevi protivnici i neprijatelji svakako su morali iskreno biti zabrinuti za njegov život kada je saopštio nameru da štrajkuje glađu i žeđu, čak i ako su znali da je obaveza lekara da mu na svaki način spasu život. Međutim, odlazak u bolnicu u kojoj je bio jedini pacijent u sedam hiljada kvadratnih metara rodio je popriličan broj nevernih Toma u iskrenost Tomislava.

Nikolić je tu nevericu najlakše mogao da uništi da je odmah prihvatio ruku spasa koju mu je pružio patrijarh Irinej, rekavši da nije hrišćanski štrajkovati glađu i žeđu. Ako je jasno zašto Nikolić nije mogao da posluša molbu Borisa Tadića, pa čak ni Štefana Filea, odnosno Evropske unije, nije jasno zašto nije poslušao patrijarha pre nekoliko dana, a poslušao ga je na Uskrs. Razmišljao je, kazaće jedni. Nije hteo da se odrekne ogromne medijske pažnje koju je imao, reći će drugi.

Za Nikolića, njegovu porodicu, naprednjake, celu Srbiju – najbolje je što je lider naprednjaka rešio da prekine štrajk glađu i žeđu. To zrnce racionalnosti u moru iracionalnosti i strasti omogućiće Nikolićev opstanak u politici iako je poverenje u njega svakako opalo i iako i on više neće imati isti stepen samopouzdanja koji je imao pre Lazareve subote.