Šta maloletnik sme da kupi?

Da li maloletno lice može slobodno da kupuje neke stvari, male ili velike vrednosti, svejedno, odnosno koji propisi to regulišu i kakve su pravne posledice ako maloletno lice kupi kakvu stvar.

To pitanje reguliše Zakon o obligacionim odnosima, koji u odredbama člana 56, propisuje da je „za zaključenje punovažnog ugovora potrebno da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje ugovora”.

A poslovna sposobnost podrazumeva sposobnost pravnih i fizičkih lica, što znači i maloletnika, da mogu da zaključuju ugovore u pravnom prometu. Dakle, lica koja imaju poslovnu sposobnost mogu da zaključuju ugovore, odnosno da kupuju stvari koje prodaju trgovci.

Fizička lica stiču pravnu i poslovnu sposobnost od dana rođenja, s tim što se za neka od njih poslovna sposobnost za neko vreme od rođenja ograničava vršenjem njihovih prava od strane njihovih zakonskih zastupnika, što se reguliše posebnim propisima (kao što je to navedeno u članu 72. Porodičnog zakona).

Prema ovom članu, poslovna sposobnost je, inače, ograničena, ali ograničeno poslovno fizičko lice može, u nekim slučajevima, bez odobrenja svog zakonskog zastupnika zaključivati one ugovore čije mu je zaključivanje zakonom dozvoljeno. Tako, na primer, prema članu 64. Porodičnog zakona: dete koje nije navršilo 14. godinu života (mlađi maloletnik) može preduzimati pravne poslove kojima pribavlja isključivo prava, pravne poslove kojima ne stiče ni prava ni obaveze i pravne poslove malog značaja, a dete koje je navršilo 14. godinu života (stariji maloletnik) može preduzimati, pored pravnih poslova koje može preduzimati mlađi maloletnik, i sve ostale pravne poslove uz prethodnu ili naknadnu saglasnost roditelja, odnosno saglasnost organa starateljstva za određene pravne poslove (raspolaganje nepokretnom imovinom i pokretnom imovinom velike vrednosti koje roditelji mogu preduzimati samo uz prethodnu ili naknadnu saglasnost organa starateljstva).

Međutim, prema odredbama istog člana, dete koje je navršilo 15 godina života može preduzimati pravne poslove, sredstvima kojima upravlja i raspolaže svojom zaradom ili imovinom koju je steklo sopstvenim radom.

Naravno, maloletna deca mogu preduzimati i druge pravne poslove kada je to predviđeno zakonom.

Kada su u pitanju deca do 14 godina starosti, napred navedeno jasno ukazuje da zakon dozvoljava da ona zaključuju neke pravne poslove, ali samo one kojima pribavljaju isključivo prava, pravne poslove kojima ne stiče ni prava ni obaveze i pravne poslove malog značaja. Međutim, ovo se ne može shvatiti kao isključiva zabrana, jer razumno dete do 14 godina starosti može sebi kupiti neku stvar male vrednosti, što je faktičko pitanje. To može biti neka igračka, ili neka poslastica i slično, ali se ne može odnositi na kupovinu stvari, kao što su na primer, bicikl, rolšue, patike, predmete odevanja i slično, jer je to obaveza roditelja, pod čijim se nadzorom takvi pravni poslovi zaključuju. Ako bi se i desilo da razumno dete do 14 godina želi da kupi kakvu stvar veće vrednosti, prodavac ne sme takvom detetu prodati traženu stvar, jer prodaja podrazumeva zaključenje ugovora o prodaji za koju maloletno lice nema pravnu sposobnost. A ako bi prodavac prodao takvom detetu stvar veće vrednosti, takav ugovor o prodaji je nevažeći, pa posledice vraćanja, uz angažovanje roditelja, uglavnom snosi prodavac. Potrebno je reći i to da ova deca mogu prihvatiti pravne poslove kojima ne stiču prava i obaveze i pravne poslove malog značaja, dakle bez prihvatanja bilo kakvih obaveza, ali i u tom slučaju potrebna je saglasnost roditelja, odnosno staraoca, posebno ako bi ti poslovi kasnije stvarali bilo kakve obaveze za maloletno dete.

Ovo treba posmatrati i sa stanovišta člana 65. Porodičnog zakona, koji propisuje pravo deteta, koje je sposobno da formira svoje mišljenje, doduše ne u vezi zaključenja ugovora o kupovini stvari, već o drugim pitanjima koja se tiču njegovih prava u vezi sa raznim postupcima, u kome se, na primer, odlučuje o njegovoj imovini.

Drukčija je regulativa ako je u pitanju šteta koju pričini maloletno lice. U tim slučajevima, prema Zakonu o obligacionim odnosima, roditelj odgovara za štetu koju prouzrokuje drugom njihovo dete do navršene sedme godine, ali odgovaraju i za štetu koju pričini njihovo dete starije od sedam godina, naravno solidarno sa detetom.

Za decu koja su navršila 14 godina života, a ne ostvaruju zaradu niti raspolažu imovinom koju su stekli svojim radom, može se reći da oni mogu zaključivati pravne poslove u vezi sa kupovinom kakvih stvari veće vrednosti, ali za takvu kupovinu potrebna im je prethodna saglasnost roditelja, odnosno organa starateljstva. Ako su kupovinu učinili bez saglasnosti ovih, pravni posao – prodaja je nevažeća, odnosno kao da ugovor i nije zaključen, ali može biti osnažen samo njegovim naknadnim odobrenjem roditelja, odnosno staraoca. U pogledu vraćanja stvari, ako je ugovor poništen, postoje posebne odredbe u Zakonu o obligacionim odnosima.

Na kraju, treba naglasiti da ugovor zaključen između prodavca i maloletnog lica bez prethodnog odobrenja zakonskog zastupnika, odnosno organa starateljstva, ne obavezuje samo prodavca već i maloletnog, odnosno njegovog zakonskog zastupnika, sve dotle dok ovaj, odnosno organ starateljstva ne izjavi da zaključeni ugovor ne odobrava.

Naravno, navedeni odnosi se u sudskom postupku raspravljaju sa stanovišta svakog slučaja posebno kao faktičko pitanje.