Fudbal „oduvao" diplomu profesora matematike

Gornji Milanovac – Kada se Betoligar Misdongar, Bertij Jankimađi i njihova kćerkica Alegres šetaju gradom, Milanovčanima se otima poluglasno divljenje: „Kako su lepi!“ Vršnjaci crnopute devojčice ne mogu da odole da joj ne priđu, pa i da je poljube.

Ljubitelji fudbala već pogađaju da je reč o visokom (187 sm) dvadesetpetogodišnjaku Misdongaru, špic-igraču Metalca, momku iz Ndžamene, glavnog grada saharske Republike Čad, čiji je najplaćeniji sportista (21.500 dolara godišnje) po izvorima najpoznatijeg američkog TV-kanala ESPN. Posetili smo ga u iznajmljenom stanu, u Takovskoj ulici. Bio se vratio sa treninga, pa se porodica našla za ručkom.

– U Metalac sam došao pre dve godine. Prethodno sam proveo sedam meseci u podgoričkoj Budućnosti i godinu i po u Crvenoj zvezdi. A pre toga sam dve godine igrao za jedan klub u Kamerunu. U Milanovcu mi je veoma lepo, kako u klubu tako i u gradu. Sa mnogima se već poznajemo i baš se prijateljski odnose – govori nam Misdongar, verovali ili ne, na srpskom jeziku.

Lepa strana sportista internacionalaca je i ta što, seleći se iz zemlje u zemlju, nauče po nekoliko jezika. Ovom fudbaleru i njegovoj supruzi Bertij, iako pripadaju sudanskim Crncima, maternji je arapski, budući da u Čadu preovlađuje arapsko stanovništvo. A kako je Čad, do 1960. godine, bio francuska kolonija, oboje govore i francuski jezik. Govore i engleski, a evo sa oboje smo se, uz pokoju francusku frazu, lepo sporazumevali na srpskom jeziku.

Kad smo želeli da saznamo više o Misdongarovim prilikama u zavičaju, u razgovor se uključila i madam Jankimađi, verujući da će nam bolje objasniti nego njen ne baš govorljivi muž:

– Posle srednje škole, upisao se na fakultet s namerom da studira matematiku i fiziku, da bude profesor. Ali, fudbal koji igra od malena ga je udaljio od škole. Sa 20 godina je postao profesionalac, nastale su seobe i od škole nije ostalo ništa. Ne žali mnogo za tim, jer se od fudbala može solidno da živi, a moj muž je postao standardni reprezentativac naše zemlje. Inače, u Čadu ima brata i tri sestre, ali brat mu ne igra fudbal, on se opredelio za školu.

Za sve vreme razgovora, dvoipogodišnja Alegres, čavrljanjem i prevrtanjem na podu preko glave, hoće da skrene pažnju na sebe. Ona govori, za sada, samo jedan jezik – srpski.

– Našoj kćerkici će maternji, umesto arapskog, biti srpski, iako taj jezik ponajmanje znam. Za to je presudan dečiji vrtić „Sunce“ u koji Alegres svakodnevno odvodimo, nekada ja a nekada muž. I deca i vaspitačice su je odlično prihvatili i u tom dečjem žagoru dobro napreduje u jeziku koji se oko nje govori. Tako smo i mi, hteli ne hteli, počeli svakodnevno da upotrebljavamo srpski jezik. Još se ne trudimo da je učimo, recimo, francuski. Ima vremena, naučiće i to – kaže mama Bertij Jankimađi.

Metalčev centarfor iz Čada je siguran da će se njegov klub i naredne sezone takmičiti u ligaškom društvu najboljih. A da li će tada i on igrati, nije siguran.

– Ugovor mi ističe u julu. Voleo bih da ostanem ovde, ali ne zavisi samo od mene. Moradnem li da odem, poneću samo najlepše uspomene. U svakom slučaju, Metalcu želim uspeh i da što pre dobije vlastiti stadion u Gornjem Milanovcu. Jer, da ga je imao, danas bi bio znatno dalji od dna, a bliži vrhu tabele. Jer, igrajući u Kragujevcu kao domaćin, on je uvek, u stvari, bio gost, nikada nije bio u prilici da se koristi prednostima domaćeg terena i svoje publike – dobro uočava naš sagovornik.

Do pre dva meseca, Misdongar, Bertij i Alegres su bili jedini tamnoputi stanovnici grada pod Rudnikom. U februaru je Metalac doveo još jednog Afrikanca: u stanu našeg sagovornika upoznali smo Abela Hamonda iz Gane, novo pojačanje za napadački red tima.

Boško Lomović