Niško dete, francuska nada

NIŠ – Francuzi ga smatraju svojom velikom nadom, Nišlije se ponose njime, nastupa u najelitnijim koncertnim dvoranama sveta i nema ni trenutka odmora. Godišnje održi 100 do 120 koncerata, znači, na koncertnom podijumu je svake treće večeri. Svira na violini Đovanija Batiste Gvadanjinija iz 1765. godine, koja je u vlasništvu Fritz Bahernes Stiftung iz Hanovera. U sezoni 2006/2007. godine nastupa u okviru ciklusa "Zvezde u usponu" u evropskim koncertnim dvoranama – Amsterdamu, Atini, Parizu, Briselu, Kelnu, u prestižnom Karnegi holu u Njujorku.

Violinista Nemanja Radulović je niško dete. Sa violinom se druži od ranog detinjstva. Tek je napunio dvadeset godina, a obišao je zemaljsku kuglu, upoznao svetski establišment, ljude različite kulture i naravi. Imao je poziv iz Poljske, ali je odabrao Nisomniju i došao u rodni Niš. Svirao je u sali Narodnog pozorišta u pratnji profesorke Zarfe Ali Zade, pijanistkinje iz Azerbejdžana, koja od 1989. godine u Beogradu drži časove violine i pevanja. Pored brojne darovite dece, njenu školu prošao je i Nemanja. On se danas sa zadovoljstvom seća da se izdvajao, da je bio nešto posebno i da je ona to podržala.

Pre nego što se otisnuo u inostranstvo, bio je učenik Dejana Mihailovića. Godine 1988. započeo je studije na Visokoj školi za muziku u Sabrikenu u klasi profesora Džošue Epštajna, a od 1999. godine studira i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi Dejana Mihailovića. Septembra 2000. sa 14 godina primljen je na Visoki nacionalni konzervatorijum za muziku u Parizu u klasu Patrisa Fontanaroze. Učestvovao je na majstorskim kursevima znamenitog Jehudija Menjuhina. Studije je nastavio u Nemačkoj, na Sarskoj visokoj školi za muziku i pozorište u Sarbrikenu. Redovno pohađa postiplomske studije kod Salvatore Akarda na Akademiji Valter Štaufer u Kremoni.

Nemanja Radulović na resitalima nastupa sa harfistkinjom Marijel Nordman i pijanistima Suzan Manov, Dominikom Plankadom i Lorom Favr-Kan. Sarađivao je sa poznatim umetnicima, kao što su Najdžel Kenedi, Patris Fontanaroza, Emanijel Bertran, An Kufelek, Rolan Pidu... Dobitnik je bezbroj nagrada, od Oktobarske nagrade Beograda i nagrade Ministarstva prosvete, do velikog broja međunarodnih nagrada i priznanja u Litvaniji, Francuskoj, Poljskoj, Italiji, Rumuniji, Nemačkoj... Živi u Parizu.

– Bez obzira što sam video ceo svet i što živim u "gradu svetlosti", održavam kontakte sa prijateljima u Nišu i Srbiji. Svaki čovek je rođen na isti način, svako je imao sreću da se rodi i svako treba da se potrudi da svoj život što bolje iskoristi i da pruži mogućnost drugima za to. To je nešto najlepše što nam je dato i treba pružiti podršku i drugima – muzički, finansijski ili na neki drugi način, razmišlja pomalo filozofski mladi umetnik.

Na naše pitanje da li razmišlja o povratku u domovinu, odgovara:

– Za sada ne. Jednostavno, ja sam takva ličnost. Želim da upoznam što više ljudi i što više stvari, bilo to ovde, bilo u Francuskoj, Nemačkoj, Americi ili bilo gde drugde.

Interesovalo nas je da li ima svog muzičkog uzora.

– Nemam uzor. Uvek sam želeo da ja ostavim neki trag, ispoljim svoju ličnost, bilo kao muzičar, bilo kao čovek. Da ljudi pamte mene po meni, a ne po nekoj imitaciji. Tome ću i dalje težiti.

Posle Niša ima veliku turneju u Švajcarskoj, Italiji i Francuskoj. U decembru ga očekuje put po Evropi, iduće godine kreće u Japan, Aziju, Ameriku.

A o svojim planovima kaže:

– Nemam posebnih planova. Za sada sebe vidim u ovome. Želeo bih da nastavim, da budem okružen ljudima koji su uvek bili uz mene. U ovome sam srećan i ne želim ništa da menjam.