Krugovi u pesku

Pred zvaničnim Beogradom teško da bi se mogla zamisliti kompleksnija situacija u sledeća dva meseca.Predviđeni referendum u Republici Srpskoj, izveštaj Bramerca u junu, prodaja Telekoma, eventualni povratak Šešelja, samostalni predlog EU kako rešiti dijalog između Beograda i Prištine i rasprava pred Savetom bezbednosti o istrazi o trgovini organima na Kosovu. I za mnogo veće države ovosve bi bilo preambiciozno. Da li smo rekorderi po broju novih problema ili samo prednjačimo u nerešavanju starih? Zaista se čini da se sada neki krug polako zatvara. Beograd i Priština prebijaju dugove sa kraja devedesetih, a vlada opet, kao i 1998.godine, pred izbore prodaje Telekom. Ovo poslednje je naročito simbolično zbog svoje osobine familijarnog posla. Kao što je to pre 13 godina radila grupa konsultanata među kojima je bio Zvonko Nikezić, vlasnik CES Mekona, sada to radi njegov sin Dušan, član radne grupe za privatizaciju Telekoma i državni sekretar ministarstva finansija. Činjeniceda je direktor CES Mekona pre bio sadašnji premijer Srbije u isto vreme dok je bio direktor Agencije za privatizaciju, a da su u CES Mekonuradili neki njegovi sadašnji i bivši savetnici, kao i neki „nezavisni ekonomisti”, takođe mnogo govore. Barem onima koji žele da slušaju. Možda je preterano reći da tapkamo u mestu, ali dnevni red je nekako isti ili bezmalo podseća na stari. Možda to i nije ničija krivica, možda to tako mora. Možda je Srbija jedna torba u kojoj se nalaze pomešane nada, ponos, siromaštvo, korupcija i teritorijalna pitanja. Torba se nekada malo promeša, nečeg nekada bude više, nečega manje ali sadržaj se ne menja.

Situacija u BiHje naročito zabrinjavajuća. Teško je naći optimiste koji bi javno rekli da će Bosna jednom da profunkcioniše kao samostalna država bez međunarodnog patronata i da joj treba dati novih deset godina za tu šansu. Trenutno, BiH već više oddvestadana nema vladu, centralne institucije ne funkcionišu i po još mnogo čemu ona predstavlja šampiona nefunkcionalnosti, a u toj sportskoj disciplini znamo da u regionu vlada žestoka konkurencija. Doduše, uz malo sreće i truda, Bosna bi mogla da stigne i Belgiju koja je već prešla tristoturecku bez vlade. Razlika između Belgije i Bosne je ekonomski očigledna i to na štetu ove druge.

Mogućnost da BiH zaživi je protraćena u konstantnim pokušajima centralizacije uz taktiku svaljivanjakrivice za rat na jednu stranu. „Ko je kriv i ko je prvi počeo nisu nevažna pitanja”, ali nije baš pametno graditi državu na ovakvoj podeli između njenih sugrađana, odnosno komšija koji u njoj treba da žive. Bosna je morala da bude prihvaćena kao ono što jedino može biti sa svim svojim specifičnostima i ograničenjima, a to je jedna vrsta konfederacije. Umesto togaimali smo otvorenu politiku promene Dejtona na bazi optužbe da je Republika Srpska „genocidna tvorevina”,što je kulminiralo Butmirskim procesom, koji je s punim pravom doživeo neuspeh. Posle toga, strategija „briljantnih” i arogantnih umova iz Vašingtona, koji predstavljaju peti ešelonsadašnjeg Stejt departmenta, bila je da se malim koracima dođe do centralizacije Bosne, uz postepeno premeštanje entitetskih nadležnosti na Sarajevo. Ta filozofija se sastoji u tome da će se Banjaluka, to jestMilorad Dodik politički istrošiti kroz seriju malih konflikata dok bi vremenom podrška Beograda slabila usled sve bližeg statusa kandidata i sve veće finansijske zavisnosti od MMF-a i evropskih institucija.

Imajući to u vidu, ne može se reći da su politički potezi Dodika besmisleni ili destruktivni, samim tim što su unapred proračunati,što znači i izazvani. Reakcija Beograda će u svakom slučaju biti iznuđena jer je ovo problem kojim se niko ovde ne želi baviti „baš u ovom trenutku”. Tako se može tumačiti i izjava predsednika Tadića da je referendum unutrašnje pitanje Bosne koja se dopala svima – i Dodiku, i Gulu, i Komšiću i Izetbegoviću. Izjava jeste bila politički pametna, ali nerealno je očekivati da će takav „stav” biti dovoljan u narednih mesec-dva. Situacija će sekrajnje zaoštriti, a nerealno je očekivati da će se referendum održati sa podrškom Beograda ili bez nje.Međutim, koliko god zvaničnom Beogradu značila kandidatura i nesukobljavanje sa EUi SAD, on je svestan da sebi ne sme dozvoliti gubitak Milorada Dodika sa političke scene,što je jedna realna mogućnost.

Jedina realna mogućnost je da Beograd isposreduje otkazivanje referenduma uz istovremeno odlaganje reforme centralnih pravosudnih institucija Sarajeva. To bi donekle zadovoljilo obe strane jer bi značilo odlaganje problema, to jestkonflikta. Nije samo sigurno da bi odlaganje odgovaralo Dodiku jer je i on svestan da bi se našao u neuporedivo težoj situaciji ukoliko Tadića više ne bi bilo „za volanom” u Beogradu i njegovog „evropskog lica” koje ga je do sada vadilo iz avantura i performansa u kojima ga često sa njegovom prostodušnom duhovitošću možemo sresti. Međutim, malo toga će se rešiti. Jer „sad nije momenat”. Retko kad ovde jeste momenat za nešto. Zato nam se i krugovi zatvaraju.

Centar za novu politiku