Osvajanje samoopredeljenja

Duh, a ne slovo Dejtona – jedina je strategija oktroisanog Saveta za implementaciju mira u Bosni i Hercegovini, u kome, po pravilu, Rusija glasa protiv severnoatlantskih predstavnika.

Dakle, nije važno šta je u Mirovnom sporazumu o BiH zapisano i potpisano, bitno je šta visoki predstavnik „misli da bi to moglo da znači”. Nečije proizvoljno tumačenje kao što je„šta je pisac hteo da kaže”, ima apsolutni prioritet nad onim „šta je pisac zaista napisao”...

Na Zapadu (u Bosni) ništa novo. U celoj frci u vezi s najavljenim referendumom u Republici Srpskoj, novost je samo to da Dodiku, ovaj put, nema nazad, a Tadiću nema napred ako se, zarad ljubavi Gula i „kandidature”, odrekne Dodika.

Veli Valentin Incko da referendum kao institut nije sporan ako se odnosi na nadležnosti entiteta, ali u tome i jeste „gvint” – on i njegovi prethodnici su entitetima, mimo demokratske volje izabranih narodnih predstavnika, nametali zakone i otimali skoro sve značajnije nadležnosti. On sam je, 2009, poništio zaključke Skupštine RS koja je odlučila da od države BiH vrati 69 nadležnosti.

Incko, kao krunski argument, ističe da mu u Sarajevu „na ulici prilaze ljudi i pitaju zašto više ne kažnjava ove političare, prvo Dodika...” Birokrate tzv. međunarodne zajednice ne zanima šta misle „slučajni prolaznici” u Mostaru ili Banjaluci, iako je izvorni Dejtonski sporazum BiH utemeljio kao zajednicu dva jednakopravna entiteta i tri ravnopravna naroda.

Bio je to jedini mogući kompromis da se zaustavi rat 1995, ali i jedini putokaz da BiH nastavi da živi kao državna tvorevina i danas, u 2011.

Bila je to i ostala najmanja moguća mera saglasja između želje jednog naroda da učestvuje u rasturanju višenacionalne Jugoslavije, a da sačuva istu takvu BiH i – latentne želje drugog i trećeg naroda da se pripoje svojim matičnim državama.

Pristrasnost centralnih sudskih organa je evidentna, ali referendum nije posledica toga, već sarajevskogstereotipa o RS kao „genocidnoj tvorevini”. Dan uoči obeležavanja 19. godišnjice zločina u Dobrovoljačkoj, Islamska zajednica u BiH, u Domu oružanih snaga BiH, dodelila je Ejupu Ganiću priznanje „Alem bosanskog gazije”, u znak zahvalnosti za njegovu ulogu baš u tim događajima iz 1992. godine. Dan kasnije porodice ubijenih nisu mogledo mesta egzekucije – dozvoljeno im je da polože cveće pored stuba na kome je zalepljen plakat: „Free drinking party; Besplatno pivo – votka-džin”.

Nevažno je zato samo referendumsko pitanje. Dodik zapravo vodi borbu za legitimizaciju prava na referendum; bije bitku za osvajanje tog prava za neku buduću, ozbiljniju, situaciju.

On je, do sada, odustajao od svih nakana u pravcu vraćanja nadležnosti RS, gotovo uvek pritisnut porukama kao što je „nije trenutak, odmogli biste Srbiji”... Nije to hteo da čini ni u trenutku odvajanja Crne Gore, ni u momentu proglašenja nezavisnosti Kosova, ni kada je promovisan politički pokret za autonomiju Sandžaka. Imao je vezane ruke, a za građane RSi obrazloženje da „ne želi da naudi Srbiji”.

Na drugoj strani, Amerikanci su Republici Srpskoj izuzeli Brčko iz njene teritorije i entitetske nadležnosti baš u trenutku kada je Srbija imala obe vezane ruke, uoči NATO agresije na SRJ.

Stav zvaničnog Beograda, reklo bi senezgrapan, do pre neki dan, bio je: „Srbija nikada neće podržati referendum koji bi vodio podeli BiH”.

To je, na koncu, shvatio i predsednik Srbije ocenivši da ovaj referendum nema nikakve veze za ugrožavanjem teritorijalnog integriteta BiH već je unutrašnje pitanje te države.

Predsednik Tadić je napokon priznao i šta je pravi uzrok njegove „principijelne neutralnosti” („poštovaćemo svaki dogovor sva tri naroda i dva entiteta”) u Bosni: „Očuvanje integriteta BiH je pitanje vezano i za očuvanje Kosova...”.

Oficijelna Srbija – makar i samo iz formalnih razloga, jer je potpisnik i garant Dejtona – mora da stane na stranu Banjaluke, jednako kao što Turska nedvosmisleno jeste stala iza unisonog stava bošnjačkih političkih subjekata, sve dok RS ne čini ništa suprotno svojim ovlašćenjima iz Dejtonskog sporazuma.

Ovih dana „pašće odluka” moćnih. Ako gubernatori uvedu sankcije, Banjaluka preti da će svi izabrani i imenovani funkcioneri iz RS napustiti zajedničke organe BiH. S obzirom na toda i dve najveće partije u bosanskih Hrvata ne priznaju vlast u Federaciji BiH, a centralni BH organi nisu formirani ni posle osam meseci od izbora – jasno je da jednostrana politika međunarodne zajednice neće doneti sreću nikome.

direktor agencije za odnose s javnošću „Pragma”