Podvala u tri šolje čaja

Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

To je bila dobro ispričana priča, što je potvrdilo i njenih više od tri miliona kupaca.

„Tri šolje čaja”, ispovedna knjiga Grega Mortensona (53), američkog planinara, koji je posle stekao i oreol humanitarca, o njegovim doživljajima u vrletima Pakistana i Avganistana, postala je, otkako je objavljena 2006, inspirativno štivo, neka vrsta Biblije za političare i socijalne radnike, a Pentagon ju je stavio i na spisak obavezne literature za sve one koji odlaze u Avganistan.

S autorom se rado slikao i zapovednik američke i savezničke ekspedicije, general Dejvid Petraus, proglasivši ga za svog savetnika. Kada sam u julu 2009. boravio u „zelenoj zoni” u Kabulu, gde su američka ambasada i komanda snaga NATO-a, na jednom brifingu američki brigadni general Ričard Formajka takođe je istakao primer planinara koga su, posle neuspelog uspona na opaki himalajski vrh, spasli meštani, a on im za uzvrat podigao školu.

Siže „Tri šolje čaja” čine lični doživljaji Grega Mortensona koji počinju 2003, kada je, posle neuspelog uspona na K2, drugi po visini himalajski vrh koji se nalazi u Pakistanu, iznuren stigao u selo Korpe, gde su ga ljubazni meštani brižnom negom izlečili i oporavili sa mnogo šolja čaja. U međuvremenu je bio otet od talibana, ali se na kraju sve lepo završilo tako što im je on u znak zahvalnosti napravio školu, a potom, uz pomoć svoje novoosnovane humanitarne organizacije, podigao još na desetine škola u pograničnim vrletima Pakistana i Avganistana, pre svega namenjenih devojčicama, koje dotle nisu ulazile u učionice.

Ideja da jedan neustrašivi zapadni humanitarac može da dobrim delima reši probleme u jednom od najzaostalijih delova sveta, pala je na plodno tle. „Dokaz da jedan običan čovek, sa pravom kombinacijom karaktera i odlučnosti, zaista može da promeni svet”, istaknuto je na koricama „Tri šolje čaja”, tri pune godine bestselera „Njujork tajmsa” u kategoriji publicistike. Knjiga je očarala i predsednika Obamu, koji od svoje Nobelove nagrade za mir i Mortensonov fond, nazvan Institut Centralne Azije, priložio 100.000 dolara. Mortenson je postao slavan: svugde ga pozivaju da govori, uz velike honorare, a čak tri puta je kandidovan i za Nobelovu nagradu za mir.

Donatori su dali ukupno 60 miliona dolara i 2009. Mortenson tvrdi da time izdržava 54 škole sa 28.475 đaka, od toga 21.165 devojčica…

A onda je, 17. aprila, odjeknula bomba. U poznatoj emisiji istraživačkog novinarstva televizije Si-Bi-Es izneti su dokazi da je Greg Mortenson – prevarant. „Tri šolje čaja” su lepo ispričana priča, ali sa jednom velikom manom: nije tačna.

U podužem istraživačkom tekstu „elektronskog žurnalizma” (na „Amazonu” se prodaje kao digitalna mini-knjiga pod naslovom „Tri šolje prevare”), Mortenson je potom, sa prilično uverljivim argumentima optužen da je glavne elemente priče falsifikovao, uključujući i centralnu temu o svom oporavku u zabitom pakistanskom selu. Njegovi talibanski otmičari su ustvari bili prijateljski raspoloženi seljani koji su ga, po tamošnjim običajima, primili kao uvaženog gosta. A povrh svega, Institut Centralne Azije je dobar deo donatorskih para utrošio na promociju knjige, umesto za škole, od kojih, kako su se uverili novinari Si-Bi-Esa, posetivši polovinu njih, svaka druga danas zvrji prazna.

Suočen sa neprijatnom lavinom optužbi, Mortenson je najpre nestao iz javnosti, a potom se oglasio objašnjenjem da je reč o nesporazumu proisteklom iz toga što je „neke događaje hronološki sažimao”. „Ja nisam novinar i ne vodim mnogo zabeleške”, objasnio je neke faktografske netačnosti u njegovoj knjizi.

Javni tužilac u državi Montana pokrenuo je istragu o tome da li je novac koji se slivao u Institut Centralne Azije adekvatno trošen, ali glavni učinak otkrića da su „Tri šolje čaja” u velikoj meri, umesto memoarske naracije, izmišljena priča, bila je duboko razočarenje među onima koji su baš posle čitanja te knjige poverovali da zapadni pohod na Avganistan ima i neki dublji, smisao, a ne samo vojni i imperijalni. Uostalom i ceo svoj, sada već desetogodišnji rat, Amerika je zasnovala na konceptu ne toliko bombardovanja pobunjenih talibana, koliko izgradnje Avganistana: podizanja škola, vodovoda, izgradnji puteva…

Mortensonova priča je uveliko podsticala takva uverenja i stavila ga u ulogu prosvetitelja zaostalih krajeva Pakistana i Avganistana. Pokazalo se međutim da u tom delu sveta nema heroja, a ako ih možda ponegde i ima, oni nisu došli sa Zapada.

Pa i cela ideja da je dovoljno sagraditi školu da bi se promenio život i otvorile perspektive u haotičnim plemenskim područjima dve azijske zemlje (gde stanovništvo ne pokazuje baš mnogo respekta za državne granice), nije izdržala probu vremena. Škole jesu sazidane i svečano otvorene, donatori su bili obasjani publicitetom i kućama se vratili uvereni da su učinili zaista dobro delo, ali oni kojima je škola predata najčešće nisu znali šta će s njom da rade. Nedostajali su im učitelji, pare za njihove plate, za udžbenike, održavanje… Nije zato iznenađenje što se prostori mnogih od tih škola danas koriste kao magacini za seno.

Na širem planu, pokrenuto je i pitanje odgovornosti izdavača. Autor se doduše, potpisom na ugovor, obavezao da se u publicističkom tekstu pridržava činjenica, ali ovaj slučaj nameće pitanje – da li je to dovoljno? Nije li neophodno ponešto, kao što se to radi u novinarstvu, i verifikovati?

Sve u svemu, neto rezultat je velika bruka, ne samo za Mortensona i izdavača, pa i prevarenih više od tri miliona kupaca knjige. Skandal je doneo i političko otrežnjenje, vraćajući novim povodom na scenu staro pitanje: iz kojih je moralnih i etičkih razloga Amerika u Avganistanu i otkud je pravo da misli kako šta je potrebno toj nesrećnoj zemlji, koja je u građanskom ratu već više od tri decenije, zna bolje od samih Avganistanaca.