Veština junačenja na ivici rizika

Poput mačaka, traseri, kako sebe nazivaju oni koji upražnjavaju veštinu zvanu parkur, lunjaju gradom, ne mareći za utabane, bezbedne staze. Zidovi, zgrade, nadvožnjaci, stabla, rampe nisu im prepreke, već „stepenice”. U neprekidnom trku, prolaze tamo gde niko drugi ne bi mogao, i to bez alpinističkih ili drugih pomagala, koristeći samo snagu i gipkost tela. I baš kao mačke, čak i kada padaju sa prilične visine, dočekaju se na noge i nastave dalje.

Parkur je nastao osamdesetih godina prošlog veka u Francuskoj. Najjednostavnija definicija glasi da je to sposobnost da se od jedne do druge tačke u gradu nađe najkraći put i pređe bez zaustavljanja. Psiholozi parkur otpisuju kao klinačko junačenje, ekstremniju verziju veranja na visoke zidove i hodanja po njihovim uzanim vrhovima. Teoretičari kulture ga smatraju izrazom prezira siromašne omladine prema kontroli vlasti nad gradskim ulicama i brojnim policajcima i video kamerama koji nadziru javne prostore. Nalaženjem alternativnih puteva unutar grada stvara se novi javni prostor koji marginalizovani imaju za sebe.

Šta bi srpski traseri rekli o tome, mediji trenutno ne mogu da čuju. Za četrnaestogodišnjeg V. K., koji je pre tri dana poginuo na napuštenom gradilištu, priča se da je na nezavršenoj zgradi trenirao tu veštinu. U zajednici trasera, okupljenih oko portala „Parkur Srbija”, zato zasad ne žele da razgovaraju sa novinarima jer se njihova veština stavlja u pogrešan kontekst iako ono što je V. K. radio, kako naglašavaju, sa parkurom nema veze.

Smisao parkura, kako su ga objašnjavali u drugim prilikama, nije u besmislenim vratolomijama izvedenim egzibicije radi. Skakanje s krova na krov, prikazano u pojedinim filmovima i muzičkim spotovima u poslednjoj deceniji, ne oslikava parkur na pravi način jer to rade samo malobrojni. Za njega nije dovoljna samo snaga, nego i okretnost, savitljivost, savršena koordinacija pokreta i besprekoran osećaj za ravnotežu.

Mada se na osnovu medijskih spekulacija o pogibiji V. K. stiče utisak da je parkur maltene samoubilački kult, traseri se ne kriju, već održavaju javne časove za zainteresovane. Upozoravaju novajlije na rizike i skreću im pažnju da se klone akrobacija koje su same sebi svrha.

Koliko su brojni i koji su im „poligoni”, srpski traseri nisu želeli da navedu, ali se priča da ih je moguće naći u nekim novobeogradskim blokovima, parku iznad tramvajske okretnice na Banovom brdu, u Filmskom gradu, Borči, čak i oko jedne gimnazije. Njihova spretnost se mogla videti i u jednoj reklami, gde traser s lakoćom preskače drugima nepremostive prepreke.

Sijaset video snimaka raznih vratolomija, istovremeno očaravajućih i zastrašujućih, samo je jedan „klik” mišem računara daleko od očiju dece. Želju da se okušaju u „letenju” klincima potpiruju i akcioni filmovi.

– Po modelu „vidim da postoji i probam” deca i uče. Roditelji za to nisu krivi. Ne može se očekivati da pod staklenim zvonom čuvaju decu od svega dostupnog u medijima. Zadatak roditelja je da decu nauče da procene svoje mogućnosti i uprkos pritisku vršnjaka odbiju učešće u nečemu rizičnom. Mnogo češće dečaci, ali i devojčice, prihvataju izazove da bi dokazali da su neustrašivi, uvereni da će ih rizičan poduhvat prevesti iz detinjstva u društvo odraslih. Ranije su dečaci hodali ivicom kalemegdanskih zidina da bi pokazali da se ne plaše i da su postali muškarci. Iz istog razloga tek stasali mladići ludački voze kroz tunel ili na otvorenom putu u suprotnoj traci, po principu „ja sam hrabar, pa šta bude” – objašnjava dr Dragica Pavlović-Babić, upravnik Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta.