ODKB kao „istočni NATO"

Raspad Sovjetskog Saveza 1991, i osamostaljenje njegovih republika, nametnulo je tokom vremena potrebu stvaranja potpuno novog bezbednosnog sistema na istoku Starog kontinenta i u delu Azije koji je pokrivala bivša država. Drugim rečima, trebalo je uskladi delovanje bezbednosnih struktura prilagođenih potrebama nekadašnje velike zajedničke zemlje, sa novonastalim potrebama svih njenih bivših članica – počevši od Rusije.

Raspad SSSR-a nije prošao bez lokalnih oružanih sukoba, poput onih u Gruziji, Nagorno Karabahu, Moldaviji... ili potonjih „obojenih” revolucija u Gruziji, Ukrajini, Kirgiziji... Sve to, kao i pritisci izvan bivšeg sovjetskog prostora, pre svega ubrzano širenje NATO-a na istok, nametnulo je uslove za stvaranje nove bezbednosne strukture, po ugledu na NATO, ali okrenute, pre svega, zemljama koje su više od sedam decenija opstajale u zajedničkim granicama.

Tako su 15. maja 1992. Jermenija, Kazahstan, Rusija, Tadžikistan i Uzbekistan u Taškentu potpisali Dogovor o kolektivnoj bezbednosti (DKB). Naredne godine pridružili su im se Azerbejdžan, Gruzija i Belorusija. Dogovor sa važnošću od pet godina, i mogućnošću produženja, potpisan je 20. aprila 1994. Pet godina kasnije produžen je, ali bez učešća Azerbejdžana, Gruzije i Uzbekistana (koji se pod okrilje organizacije vratio 2006). U maju 2007. generalni sekretar ODKB Nikolaj Bordjuža najavio je mogućnost pristupa Irana ovoj organizaciji, kao prve zemlje izvan nekadašnjeg SSSR-a.

U maju 2002. organizacija dobija svoj statut i ostale neophodne akte i postaje istinski međunarodni činilac pod punim nazivom: Organizacija dogovora (sporazuma) o kolektivnoj bezbednosti (ODKB). Potpisani dokumenti su na snagu stupili 18. septembra 2003, a naredne godine Generalna skupština UN je ODKB-u dodelila status stalnog posmatrača. Početkom 2009, stvorene su Zajedničke snage za brzo delovanje (KSOR) sa zadatkom odbijanja moguće vojne agresije, za sprovođenje antiterorističkih akcija, borbu protiv međunarodnog kriminala, prometa narkoticima i pomoć u slučaju velikih prirodnih katastrofa.

(/slika2)Važna činjenica u funkcionisanju ODKB-a svakako je to što je ova organizacija stvorena od država koje su decenijama bile članice zajedničkog Sovjetskog Saveza,vodile su jedinstvenu bezbednosnu politiku, imale komplementarneekonomije i industriju, a na vojnom planu stvarale oružane snage u saglasnosti sa opštom potrebama takve države. Takođe, tradicija zajedničke pobede nad nacističkom Nemačkom u Velikom otadžbinskom ratu odigrala je svoju pozitivnu ulogu u stvaranju ODKB-a.

Treća važna komponenta jeste to što, za razliku od NATO-a koji je formiran u epohi „hladnog rata”,a sa ciljem izgradnje jakog zapadnog fronta protiv tadašnjeg SSSR-a, ODKB je stvoren u sasvim drugačijim uslovima, na ostacima upravo onoga protiv čega je NATO trebalo da deluje. A to znači i sa novim, vrednim iskustvom. Ipak, prema rečima generalnog sekretara, mogućnost saradnje ODKB sa NATO-om nije isključena. „Ako se ozbiljno bavimo problemima bezbednosti, koji dotiču društvo uopšte, saradnja sa Alijansom je neophodna”, izjavio je jednom prilikom Bordjuža.

Inače, po strukturi, ODKB se ne razlikuje mnogo od zapadnog vojnog saveza, što mu je i donelo naziv „istočni NATO”. Najviši organ je Savet kolektivne bezbednosti (SKB) koji sačinjavaju šefovi država članica. Potom sledi Savet ministara inostranih poslova (SMID), pa Savet ministara odbrane (SMO) i Komitet sekretara saveta bezbednosti (KSSB) kao konsultativni i izvršni organ za pitanja koordinacije. Na čelu organizacije je generalni sekretar kao najviši administrativni organ, a tu su i Sekretarijat organizacije i Zajednički štab ODKB.

Slobodan Samardžija

-----------------------------------------------------------

Za sada bez ratnih dejstava

U dosadašnjem delovanju ODKB, osim povremenih zajedničkih vojnih vežbi, nije bio upleten u borbena dejstva. U junu 2010, tokom sukoba u Kirgiziji sa tamošnjom uzbečkom dijasporom, sazvano je vanredno zasedanje Komiteta sekretara saveta bezbednosti sa kojeg je ruskom predsedniku Dmitriju Medvedevu upućen zvaničan zahtev rukovodstva Kirgizije za upućivanje snaga KSOR-a u ovu republiku. Zahtev nije ispunjen, što je kod pojedinih članica, posebno u Belorusiji, ocenjeno kao – znak slabosti.