Podela Kosova je gora od nezavisnosti

Podela Kosova je trenutno najgore rešenje za Srbe južno od Ibra i siguran znak da se izbegli nikada neće vratiti tamo odakle su isterani. Podela je poruka da Srbi, njih 80.000, južno od Ibra mogu da nestanu. Za njihov konačni nestanak postoje dve opcije: prva je nasilje velikih razmera, izazvano podelom, i seoba prema severu; druga je postepeno curenje i meko etničko čišćenje. Mnogi od 230.000 raseljenih, a i onih koji su ostali već su iskusili oba metoda. Političari koji misle da će seoba prema severu osnažiti Kosovsku Mitrovicu i popraviti etničku krvnu sliku grdno greše, jer jednom pokrenuti ljudi sa juga neće i ne mogu ostati kod svojih 35.000 sunarodnika na severu. Neće se zadržati čak ni u Raškoj (blizu je granice), izbegavaće i Kraljevo, oni beže što dalje – prema Beogradu ili zapadu. Tako će sever Kosova zauvek izgubiti zaleđe, univerzitet studente, bolnica pacijente, trgovina kakve-takve poslove... Postaće slepo crevo gde su jedino kriminalci sposobni da nešto razmene.

Ideja o podeli Kosova traje otprilike koliko i konflikt, postoji kao rešenje, kao nužda kad se ništa drugo ne može dobiti, kao konačno razdvajanje Srba i Albanaca, kao pragmatično i realno rešenje, kao teret koji niko nema hrabrosti da uvrsti u svoj program. Ona se javlja u teškim momentima kao nekakav izlaz za koji niko ne zna kako izgleda i ko i kada treba da plati cenu njene primene. Njen najveći promotor i zagovornik je Dobrica Ćosić, poslednje godine svog rada Zoran Đinđićje podržao podelu, a Ivica Dačić je prvi srpski političar iz vlasti koji se nakon njega javno založio za to rešenje.

Trenutno umirivanje kosovske savesti srpskih političara i dela javnosti postiglo bi se dobitkom delića „svoje teritorije”, večnom opsesijom balkanskih gubitnika. Grupa zagovornika podele pokrajine će, ako i nametnu ideju podele, imati problem sa Srpskom pravoslavnom crkvom čije će najveće svetinje Dečani, Patrijaršija, Gračanica, Ljeviška... ostati s one strane granice. Ako Albanci koji su trenutno pristali na nove srpske opštine i posebne mere zaštite SPC baštine budu izgubili sever Kosova tražiće kompenzaciju koja će naneti razornu štetu i Srbima i svetinjama.

SPC nikada neće podržati podelu Kosova i Metohije. To može ozbiljno ugroziti inače dobre odnose države i crkve. SPC nema nameru da bilo šta deli na Kosovu jer je to na štetu naroda i crkve. Južno od Ibra su najveće vrednosti naše crkve, države i umetnosti, poznati je stav SPC.

Prepreka podeli je i Ustav zemlje koji garantuje teritorijalni integritet i neodvojivost AP Kosovo i Metohija. Da bi se ovaj problem rešio zagovornici podele u srpskoj politici odlučili su da pokrajinom proglase delić severa Kosova koji bi se dobio prilikom razgraničenja. Tako bi formalno mogao da se ispoštuje Ustav Srbije. Ovim se, ukoliko se dogodi, pokazuje da je suštinski cilj Srbije prosta teritorija i pranje obraza pred biračima i istorijom, a ne interesi većine srpskog naroda koji živi na KiM. Dugoročno odricanje od kulturnog i verskog nasleđa,koje predstavlja odveć pominjanu dušu srpskog naroda i države,može imati fatalne posledice po ionako nestabilni i jedva pronađeni srpski identitet.

Zato Kosovo srpskoj politici i njenim akterima jeste neka vrsta leka. Njegovo prekomerno uzimanje znači da možete proći kao Demokratska stranka Srbije i Vojislav Koštunica, a izbegavanje korišćenjatog leka podrazumeva da prolazite kao Liberalno-demokratska partija i Čedomir Jovanović. I na kraju, treća opcija kao lek uzima Kosovo za bolest koja se njime ne leči. E, oni prolaze kao Socijalistička partija Srbije Slobodana Miloševića, danas Ivice Dačića. Većina, pa i od ovih pomenutih, zna prostu dijagnozu: rad, odgovornost, višedecenijsko rešavanje problema, dobri kadrovi, izlaz iz bednog ekonomskog stanja Srba i Albanaca... 

Etničke države Balkana ili one koje su nakon „čišćenja teritorija” svoje građane druge nacije i vere svele ispod „prihvatljivih” pet odstonisu ni blizu projektovanog etničkog raja koji se činio tako dostižan i realan pre početka krvoprolića. Isto je i na mikroplanu, južno od Ibra – recimo u Peći, Srbi gotovo ne postoje, pa Albanci ne žive ništa bolje: kriminal je – kažu – veći, svađaju se oko politike strasnije i teže neko kad su komšije bile tu, deca se jednako drogiraju,a posla nema.Prema istraživanju UN 80 odstomladih želi da istog trenutka odavde ide na zapad. Kako je to moguće, kad Srba više nema da ih tlače, teraju i mrze? U deset kilometara udaljenoj srpskoj enklavi Goraždevcu (manje od 1.000 stanovnika) lokalna mržnja, zavist, politička podeljenost, zloba geta i fatalna depresija uslovljena neradom i hermetičkom izolacijom unizili su život preko granice besmislenog. Besmislena je spoljašnja albanska presija, zversko ubijanje dece na reci – više od besmisla je mržnja u mojoj kući. Zato je podela, mržnja u našoj kući bez obzira na to koji se jezik u njoj čuje i kom Bogu se molimo, (ako to i činimo); zato je podela mogućnost da nikada ne sretnete drugog i drugačijeg – o njemu ćete „naučiti sve iz istorije i iz priče svojih dedova i očeva”; zato je put te istorije lepo popločan i vodi prema paklu kroz koji smo prošli; zato je podela prvi uslov propasti i hrana za marginalne, profašističke, ekstremne, fundamentalističke grupe koje uvek imaju rešenje i za svoje i, što je gore, za tuđe probleme. Oni na kraju uvek dođu u našu kuću, pa makar ona bila Kosovo, Preševo, Sandžak...

Podela je gore rešenje od današnjeg oblika nezavisnosti Kosova. Podela će stvoriti nezavisnost Srba od Kosova jer će njome nestati i oni i njihove svetinje, pa i ono malo ljubavi i strpljenja prema drugima.

Član Saveta RRA