Kakva je veza između pape i Čehova

Od našeg specijalnog izveštača

Kan – Uvek otvoren, ciničan i duhovit, baš kao što su mu i filmovi, Nani Moreti, italijanski reditelj, scenarista, glumac i producent, indirektni politički aktivista-levičar i dvostruki laureat Kana, ponovo je obradovao svoje obožavaoce. Sada sa filmom „Habemus Papam”– „Imamo papu”, koji je jedan od 20 filmova u ovogodišnjoj trci za „Zlatnu palmu”...

Ima mnogo filmova o Katoličkoj crkvi, ali ni u jednom nismo videli da je moguće da papa pobegne od svoje dužnosti?

Ideja za ovakav film pala mi je na pamet onog trenutka kada sam pomislio šta bi se desilo da novoizabrani papa ne može sebe da natera da se pojavi na vatikanskom balkonu i blagoslovi vernike. Ta ideja se postepeno razvijala i sve se više kristalisala želja da ovaj film bude mešavina komedije i drame, sa grotesknim i realističnim tonovima.

I sa papom u depresiji kome ste doveli psihoanalitičara-ateistu?

Sa papom koji se bekstvom iz Vatikana stavio u ovozemaljske situacije koje odavno nije iskusio: kupovina peciva, vožnja gradskim autobusom, spavanje u hotelskoj sobi, boravak u pozorištu, citiranje Čehovljevog „Galeba” i tuga za propuštenom glumačkom profesijom... Sa svim tim, gledaocima je omogućeno da sebi postave određena pitanja. Želeo sam da prikažem jednog krhkog čoveka, kardinala Melvila koji je svestan da nije adekvatan za dužnost, vlast i moć, koja mu se poverava. Da ga stavim pred iskušenja, a da pri tome nijednom ne iskušavam njegovu veru.

Otkuda baš ime Melvil za kardinala?

Po francuskom reditelju Žan-Pjer Melvilu koga volim i kojem sam priredio retrospektivu dok sam vodio filmski festival u Torinu. Kada sam svojim koscenaristima Federiki Pontremolji i Frančesku Pikolu predložio da se naš glavni junak zove Melvil, oni su to ime, pišući, stavljali u razne kombinacije i na kraju se to ime srodilo sa pričom.

I odmah ste znali da je Mišel Pikoli baš taj, rođeni papa?

Verovali ili ne, ali pitao sam ga za audiciju od šest scena na italijanskom i on je to prihvatio. Bilo mi je neprijatno pred velikim Pikolijem, ali morao sam da ga „isprobam” samo zbog jezika. Otišao sam u Pariz u avgustu 2009. godine, snimili smo scene i ja sam odmah znao da je dobar, ali kada sam odgledao sav snimljeni materijal shvatio sam koliko je idealan za ovu ulogu. Način na koji ćuti, izraz lica, hod, Pikoli je u tih nekoliko probnih scena dao kompletan karakter liku. Nezamenjiv!

S jedne strane, kardinal Melvil kao novoizabrani papa osvaja slobodu, a sa druge psihoanalitičar koga igrate Vi, upoznaje „versko zatočeništvo”?

Psihoanalitičar postaje zatočenik Vatikana, jer je zabranjeno da se vrati u spoljni svet dok se nestali papa ne pronađe. Posle prvog osećaja stege i dezorijentacije, on se čak s lakoćom privikava na svoje novo okruženje.

Niste nikada postali vernik?

Moji roditelji su bili vernici i ja sam imao katoličko obrazovanje oko kojeg se nikada nisam trudio. Nisam vernik.

U čemu je sličnost između pape i psihoanalitičara-ateiste, osim što i jedan i drugi vole svoju slobodu?

Dok inkognito luta Rimom, papa dolazi u kontakt sa ljudima koji nisu deo njegovog sveta. Za to vreme psihoanalitičar, prinuđen je da blisko upozna kardinale u konklavi i da ih privoli da učestvuju u odbojkaškom turniru. I jedan i drugi borave u svetu kojem ne pripadaju. I jedan i drugi imaju taj neprijatan osećaj da nisu dorasli namenjenoj velikoj ulozi i tu je, možda, glavna sličnost.

Ima li veze tema ovog filma sa političkom arenom?

Teme kojima se bavim u ovom filmu i muke mojih protagonista, mogu se odnositi i na neke druge situacije, pa i na sveukupnu političku arenu, iako sam ponudio moju verziju određenog sveta, onog vatikanskog.

Okanili ste se napada na Berluskonija? Niste više toliko politički aktivni kao pre?

Šta sam hteo, rekao sam o Berluskoniju u prethodnom filmu „Kajman”. Od samog početka mojih političkih aktivnosti i protestnih šetnji, govorio sam da imam nameru da se brzo vratim svom poslu – filmskoj režiji. Nikada nisam imao nameru da postanem profesionalni političar.

Videli smo da ste i dalje kritički raspoloženi, ali i uvek spremni na šalu?

U svojim filmovima sam se šalio na račun levice, na račun svoje generacije tokom svih dekada kroz koje sam prolazio. Zbijao sam šale i na račun odnosa između roditelja i dece, socijalnog miljea iz kojeg potičem, na račun sveta filma, čak i na račun kancera koji sam imao. Sada se malo šalim i na račun crkve, pape, ali i psihoanalitičara. Nema tu previše kritičkih tonova.

------------------------------------

Zlato za Bebela

Kan – Legendarni francuski glumac Žan-Pol Belmondo, konačno je osvojio svoje kansko zlato! Pre dve večeri u Teatru „Debisi”, festivalski predsednik Žil Žakob uručio je nenadmašnom Bebelu „Zlatnu palmu” za celokupnu karijeru. Belmondo je u Kanu boravio sa svojom znatno mlađom suprugom Barbarom Gandolfi.

D. L.

------------------------------------

Kaurismaki, Trir i Sarkozi

Drugi deo takmičarskog programa neprestano priređuje iznenađenja. Do sada najveće ocene kritike dobio je humanistički film „Avr” finskog postmoderniste Akija Kaurismakija. Kataklizmički film „Melanholija” Larsa fon Trira, po svojoj pretencioznosti, pa i sličnosti teme, može se uporediti sa onim viđenim u filmu Terensa Malika. Da su život i delo Nikole Sarkozija kao rođeni za film, dokazao je sa „Osvajanjem” francuski reditelj Gzavije Durinžer, u šaljivoj biografskoj priči o pohodu na vlast, u kojoj je glavno težište na tome kako je predsednika ostavila prva žena – Sesili... Danas se prikazuje i novi film Almodovara.

D. L.