Avet hladnog rata

Predsednik Rusije bio je direktan, ako Vašington ne pristane da novi američki antiraketni štit u Evropi bude izgrađen u dogovoru s Moskvom i uz američke garancije da nije uperen protiv Rusije, Rusija će biti prisiljena da odgovori vojnim kontramerama. Iz SAD Rusiji još nisu date te garancije, a nema ni stava o nekoj zajedničkoj američko-ruskoj saradnji oko tog antiraketnog štita. O zajedničkoj kontroli tog budućeg borbenog sistema ima još manje nagoveštaja.

Rusija novi američki antiraketni štit doživljava kao pretnju sopstvenoj bezbednosti iz nekoliko razloga. Kao prvo, lokacije tog novog američkog antiraketnog sistema izazivaju sumnju u Moskvi da Amerikanci žele da degradiraju ruski ofanzivni interkontinentalni raketni potencijal smešten na kopnu u funkciji ruskog uzvratnog nuklearnog udara.

U teoriji nuklearnog rata ona strana koja ima mogućnost da osujeti protivnikov uzvratni atomski udar može da se nada da u nuklearnom ratu može i da pobedi, čime je direktno provocirana u nekoj kriznoj situaciji da prva i pribegne upotrebi atomskog oružja. Ako imate rakete blizu ruskih granica kojima možete da obarate ruske interkontinentalne projektile, onda ste u situaciji da imate ogromnu prednost u eventualnom atomskom sukobu, imate „višak” vremena ne samo za prvi udar, već i za drugi.

I ne samo to, kontejneri u kojima bi trebalo da budu te američke rakete presretači drugih raketa mogu vrlo brzo da se napune drugim projektilima, odnosno balističkim ofanzivnim raketama. A to je situacija donekle slična onoj u kakvoj je bio američki predsednik Džon Kenedi u vreme velike kubanske raketne krize. Sovjetske rakete na Kubi svojom su blizinom pretile da degradiraju američku ofanzivnu nuklearnu komponentu i time liše SAD uzvratnog nuklearnog odgovora na mogući sovjetski atomski napad.

Upravo zbog toga Moskva već duže nudi Vašingtonu zajedničku izgradnju i kontrolu tog antiraketnog štita u Evropi, koji bi, po američkim tvrdnjama, trebao da bude uperen protiv iranskih raketa. Na stranu to što Iran još ne poseduje rakete sa kojima bi mogao da dosegne teritoriju SAD, i neće to imati za još dugo godina, dok Severna Koreja sigurno neće lansirati svoje balističke projektile putanjom preko Evrope. Strahovanja i sumnje Moskve su, dakle, potpuno opravdani.

Kako će Rusija odgovoriti ako ne bude dogovora s Amerikom oko tog problema? Pre svega, Rusija će svoje taktičke raketne sisteme „iskander” rasporediti tako da mogu da dosegnu sve elemente novog američkog antiraketnog štita. Tamo gde to, s obzirom na domet, „iskander” ne može da dosegne, Rusija će iskoristiti postojeće interkontinentalne projektile sa redukovanim dometom.

Nije isključeno da se Rusija vrati i na proizvodnju čuvenih raketa srednjeg dometa SS-20, zbog kojih je početkom osamdesetih godina prošlog veka i došlo do velike napetosti u Evropi. Moskva može kao odgovor Vašingtonu i da izađe iz postojećih sporazuma START o redukciji strateškog nuklearnog oružja, da ubrza proizvodnju novih balističkih raketa na kopnu i na podmornicama.

Konačno, i sporazumi START imaju i svoja ograničenja i svoj kraj. Rusija će u svom eventualnom odgovoru Americi sigurno pribeći asimetričnim potezima, koji je neće finansijski preskupo koštati, jer je Moskvi poznato iskustvo u pariranju američkom programu „rata zvezda” pred kraj postojanja SSSR-a.

Ako Vašington ne prihvati, na bilo koji način, predloge Moskve, onda je jasno da su sve priče o detantu zapravo demodirana intelektualna fiskultura, i da SAD opet idu na ekonomsko iscrpljivanje Rusije. Dakle, opet hladni rat?